Zombie Geek

Čovek može niz grlo sjuriti dva, tri žestoka pića. Osetiće se taj čovek živim, osetiće toplinu koja miluje i umiruje.
Čovek može da se pukne u venu. Otrov koji će se brzinom otkucaja srca širiti njegovim telom pobrkati sa Bogom ili prirodom koja mir duđši može pružiti.
Čovek se čak može i zaljubiti. Zagubiti u nadama i iluzijama, živeti maštanja i grliti osobu koje zaista... nema.

Sve gore navedeno su brzi, efikasni, ali na duže staze tragični putevi, više prečice ka sreći i duševnom blagostanju. Stvari koje ogreju dušu ili je uspavaju da ne boli, ali stvari iza kojih ostaje samo veća šteta: mamurluk, još veća glad ili bolna razočaranost.

Tu negde, između stresa, umora, nemanja ljubavi ili nemanja dovoljno ljubavi, mrtve, usnule, bolne ili hladne duše, vremena koje kao da je neko pustio na fast forward, novca, njegovog manjka, bolesti, starosti... tu negde dolazi umetnost.
Književnost, muzika, likovna umetnost. Lepota koja greje, leči i oživljava. Čašica eliksira bez mamurluka. Lek bez neželjenog dejstva.

Da... pretenciozno lupetanje jedne neznalice. Jeste. Ali svrha nije potezanje rasprave oko filozofije umetnosti, njenog smisla, svrhe. Već dve stvari - podeliti fascinaciju snagom pisane reči ili muzičke kompozicije, moći lepog da pokrene um i dušu, ne da pruži bekstvo od svakdnevnog života, da istu učini šarenijom, da pruži praktične savete za njeno preživljavanja, ne, samo da pokrene, dodirne. Svakako pola priča o Zelenoj Milji, pola priča koja spada u lični sajber klozet. I drugi razlog, nisam drugačije ni umeo početi ovaj tekst, jer iako je poslednja rečenica knjige pročitana još pre nekoliko meseci, toplina je i dalje tu. Oh, samo zamislite rakiju koja miluje toliko dugo.

Priča je smeštena, pre svega, u specijalno krilo zatvora, krilo u kome svoje poslednje dane broje osuđenici na smrt električnom stolicom. Serijske i masovne ubice, monstruozni pedofili, silovatelji... Opisi njihovih zločina, slike njihovih pogubljenja... seku bolno i duboko.
Ali, Zelena Milja se ni uz sav napor ne može svrstati u žanrovsku književnost. Da, ona se bavi smrću, mrakom, pormećenim umom, ali je sve to skupa čine horor pričom manje nego li Zločin i Kaznu ubijanje babe sekirom.

Zelena Milja briljira, dominira i pobeđuje na toliko nivoa, možda na prvom, površnom kao kritika društva koje je do grla zagnjureno u predrasude, korpciju i nepotizam. Kritika liberalnog kapitalizma, priča smeštena u vreme velike recesije od pre osamdesetak godina, danas, kada nova ekonomska kriza neke nove generacije tera na očajnička dela, gutanja i prevelikih i preodvratnih žaba samo zarad čuvanja kakvog-takvog posla je i aktuelnija no ikada. Grupa zatvorskih čuvara koji su, de facto, plaćeni da ubijaju su tu zato što imaju žene. decu, kredite...  No, Zelena Milja je daleko dublja i duža, ona vodi do uzvišenih filozofski pitanja, kontravezna, zaigrana maštarija o bogu, religiji, čudima, moralu, ljubavi, starosti, smrti. O čoveku čije je ime isto kao onaj napitak, ali se samo drugačije piše, o mišu koji je najviše na svetu voleo da jede mentol bombone i gura šareni kotur, o električnoj stolici, psihopatama na njoj i pored nje. O psihopatama iza rešetaka i onim koji imaju jake veze. O moralu. Zakonu. Pravdi. Nepobedivoj nepravdi u kojoj smo oduvek živeli.

KJing ni pod razno ne spada u najuži krug mojih omiljenih pisaca, uglavnom preopširan, i dosadnjikav, iako vrhunski human i ubedljiv u svojim maštanjima koja više deluju kao doživljena i samo zapisana, nego, jelte, sanjana i izmaštana. Ovde, pak, ograničivši sebe na dvestotinjak strana, podeljenih na šest originalno odvojeno objavljivanih knjiga ne odlazi previše u širinu, držeći pažnju svakom rečju.

Knjiga koju bih stavio za lektiru, četvrta srednje.