Zombie Geek

Strvinarska Uteha, makar njen prvi deo, ne poseduje bezmalo pretencioznu širinu i epičnost dela po kojima je Den Simons i stekao svetsku slavu, postao jedan od najpopularnijih i najpriznatijih autora geek-oriented žanrovske književnosti. Da, kada je Simons u pitanju prva asocijacija jeste Hiperion/Endimion saga, druga Ilion/Olimp koji predstavljaju derivat, iako kvalitetan i ukusan, ali ipak usiljen i na sigurno ispucan i tek na trećem mestu dolaze neke horror i kvazi-horror priče. Tu spada i Strvinarska Uteha. 

Sa napomenom da sam pročitao samo prvu knjigu (za koju mnogi kažu da je i najbolja), mogu reći da je u pitanju dobra, čak vrlo dobra priča, ali nikako više od toga. dobro, ali ne u ravni sa legendama žanra.

Konceptualna osnova priče jeste da veliki deo zla u svetu potiče od neke vrste mentalnih vampira - stvorova koji mogu da kontrolišu umove ljudi, navodeći ih na zverske zločine i hraneći se upravo tim zločinima, uspevaju tako da duže ostanu vitalni, da žive duže. Tu su tri "vampira", dve starice i jedan starac, koji decenijama igraju svoju umobolnu igru - takmiče se ko će više ubistava, putem kontrolisanih nesrećnika, počiniti, okupljaju se jednom godišnje, boduju originalnost, brutalnost, značaj žrtve i težinu kontrolisanja ubice, sabiraju poene i proglašavaju pobednika. Godineipak uzimaju danak, umor ihstiže, a i moći su oslabile. Igri se bliži kraju. Jedna starica želi da je zauvek napusti.

Dolazi do masakra, neobjašnjivog lokalnoj policiji.

Tu je i još jedan starac, jevrejin, psihijatar koji je svoju karijeru upravo posvetio proučavanju hrabre ideje - da  ljudi mogu na taj način uticati na ljude, pretvarati ih u zombije, krpene lutke na koncima. Ime mu je Sol i sa jednim vampirom se sreo tokom drugog svetskog rata, u koncentracionom logoru u Poljskoj. I njegova priča sama dovoljna je da ova knjiga dobije, na skali od jedan do deset, solidnu sedmicu. 

Bez želje da dalje spojlujem, napisaću samo - sablasna, pomerena, nestvrana partija šaha u dvorani srednjevekovnog zamka.

Utisak je da autor pre svega zanatskim umećem - kvalitetno konstruisanim, detaljno napisanim likovima, stalnompromenom perspektive, pripovedanjem naizmeničnio iz trećeg i prvog lica uspeva da drži pažnju, uprkos činjenici da većinu vremena pripoveda dosadnjikavu priču (izuzimajući pomenuti scenu partije šaha i generalno svih opisa holokausta iz očiju jevrejskog dečaka).