Zombie Geek

Nisu deca imala šta da igraju, pa napravila svoju igru.
Tako bi mogli sumirati čitavu dugu i predivnu putanju kojom su koračali autori Path of Exile-a. I nisu koračali sami, okupili su igrače, svoje fanove. Posvećeni i jedni i drugi, zajedno, ruku pod ruku, preko dugog perioda beta testiranja, preko uspešnih kraudfaning kampanja, sve do izlaska zvanične, ali ne i konačne, verzije igre iznedriše pravo malo igračko čudo - bezgrešno, zabavno i besplatno.

Da, PoE je sasvim besplatan za igranje. Skinete, instalirate i pikate. Naravno, ne prva igra koja tako funkcioniše, ali jedna od retkih koja funkcioniše dobro.
Jer, u krajnjoj liniji, nije novac najvrednija stvar danas i često je značajnije pitanje ne "da li je igra vredna novca?", već vašeg vremena, a ova to zaista jeste (ukoliko ste ljubitelj podžanra, naravno). Primarni način finansiranja su takozvane "etičke minitransakcije" kojim igrači mogu sebi obezbediti neke, čisto vizualne, dodatke. Sav suštinski sadržaj je dostupan besplatno i ništa što se novcima plaća ne olakšava probijanje kroz horde neprijatelja i ne pruža prednost nad igračkim ekvivalentima Ebenezera Skrudža.

U samoj svojoj biti, PoE je krajnje tradicionalan predstavnik žanra akcionih,. izometrijskih RPG hack&slash igara pravljenih po slici i prilici blizzard-ovog Titana. Čak ova igra lagano odbacuje nekolicinu inovacija koje su donosili pojedini naslovi objavljeni tokom dugog i sušnog perioda između druge i treće iteracije Diabla, valjanosti poput nelinearnog sveta, vođenja grupe heroja i sličnih stvari preuzetih iz ozbiljnijih igara (na primer, Baldurs Gate) ovde nema, već je sve svedeno na samu srž žanra, a onda još jednom srezano, pa još jednom, dok nismo došli do sramno ogoljene, ali sasvim neodoljive lepotice koja služi samo jednoj svrsi. 

Igra je podeljena u tri poglavlja, od kojih svako ima malo naselje sa trgovcima i ljudima koji vam dele zadatke i nekolicinu pripadajućih mapa prepunih najraznolikije, agresivne i monstruozne, menažerije. Probijaćete se po mapama i rešavati pomenute, književno i idejno, jednostavne zadatke. To je sve i to je neverovatno zabavno i adiktivno. Znate, shvatate, jebeno ste svesni da naivno i po milioniti put nasedate na stare trikove, ali ponovo to činite i srećni ste zbog toga.

Sam setting je nalik onom iz Gothic igara - izolovana kažnjenička kolonija. Ne treba biti genije, pa shvatiti da igra smeštena u takvo okruženje pruža brdo mogućnosti za stvaranje jednog mračnog, surovog i sumornog doživljaja. Priča i sav literarni dobačaj ovog naslova, pak, su zaista skromni i tu tek da, eto, svemu daju kakav-takav smisao. Ono gde autori briljiraju - jeste atmosfera. Ugođaj i realističnost tog prokletog, od zakona ljudi i bogova odvojenog, mesta jeste ubedljiv. Očajanje i smrt na sve strane. Mrak, nasilje. Beda. Bolest. Svet na koji ste bačeni da crknete je surov i ne mari za vas i sami ste sebi prepušteni. Atmosfera Diabla je uvek bila mračna i bitna, a PoE je možda i prva igra koja ga na tom polju nadmašuje. 

Grafika je dobra, ne suludi krik najnovijih tehnoloških dometa, ali je realistična, izbor boja je odgovarajuć (turoban), mape su fino dizajnirane (iako bi prijalo više upečatljivih modela, pojedinosti...) i sve je i tu podređeno atmoferi robinzona ne na pustom ostrvu, nego u paklu. Takođe, jako dobro radi i na slabijim konfiguracijama.

Na početku igre imate priliku da birate između šest različitih likova (uz sedmi koji je dostupan nakon prvog kompletiranja igre). Tu su osnovni Marauder, Ranger i Witch koji se oslanjaju na jedan od tri atributa prisutnih u igri (snaga, agilnost i inteligencija) i predstavljaju verzije tradicionalnih ratnika, lovaca i čarobnjaka, nezaobilaznih u ovakvim igrama. Za njima slede tri lika koji su hibridi - Templar koji se oslanja i na snagu i na inteligenciju, Dualist koji je snaga/agilnost i Shadow koji je i inteligentan i agilan i meni najzanimljiviji. Nakon prelaska igre otključava se i ultimativan spoj sva tri atributa - Scion.

Odmah bivate bačeni na obalu kolonije i tu makljanje počinje. 

Igra u sebi sadrži spektakularan modle razvoja lika. Aktivni skillovi su donekle pojednostavljeni i skrajnuti, pretstavljeni su u obliku augmentacija za naoružanje i ostalu opremu i automatski se leveluju. Ono što igru čini posbenom jeste stravičlno drvo (mreža) pasivnih skilova koje je jedinstveno za sve karaktere, ali će se samo startna pozicija razlikovati za svakog od likova. Drvo će vam ponuditi jako slobodan i detaljan put razvoja vašeg lika, mogućnost da detaljno i unapred isplanirate u kojim pravcima će se on kretati. Dok bacate inicijalni pogled na sve to osetićete strah i zbunjenost, uplašiti se da ćete se negde usput pogubiti i pogrešiti, ali, kao i uvek, investirate u skaldu sa afinitetima, orućjem i magijama koje vam najviše leže i nema greške.

Igra takođe nudi širok dijapazon aktivnih skilova koji će vam omogućiti da igrate baš onako kako želite i kako je logično sa svakim od likova. Odnosno, nudi baš ono što će upotpuniti vašeg lika, ojačati njegove mane. Moj Shadow je sa svojim dex/int fokusom nešto krhkiji i ne baš savršen u borbi izbliza - iako bi mogao sjajno da barata noževima, kandžama i sličnim lakim naoružanjem, no više je usmeren ka luku i strelama. Prizvani zombiji (do tri), otrovne strele sa AoE momentom, ledene magije koje usporavaju ili čak 

zamrzavaju neprijatelje, magije za eksplodiranje leševa... sve skupa stvara neprobojni zid ispred heroja, pa većina monstruma do njega ni ne stigne.

Osećaj tokom samih borbi je vrhunski. I to je ono najbitnije. Uz detaljno razvijenog heroja po vašem ukusu, uz tečne animacije, suludi broj neprijatelja koji juriša ka vama, brdo magija i eksplozija, tečan frejmrejt i pre svega izrazito brz tempo - neće vam trebati previše vremena da posečete deset, dvadeset čudovišta, kao što ni njima neće mnogo trebati da vaš broj helta spuste na upozoravajući minimum. Uvek na granici između života i smrti.
Pored osnovnog napada, u svakom trenutku ćete koristiti još po 3-4 specijalke, bilo magija ili pojačanih napada vašim oružjem, mapiranih na točkić, desni klik i još nekoliko slova na tastaturi. Napici su zanimljivo i originalno rešeni - nema klupivone i besomučnog nabacivanja istih, već imate maksimalno pet slotova za flašice u koje idu ili helt ili mana ili pak kombinovani napici i koji se sami, automatski dopunjavaju -u momentima kada su vam parametri na maksimumu, pa se regeneracija presipa u njih. Ovo daje na balansu i neizvesnosti, jer niti u jednu veću bitku ne možete ići sa dvesta napitaka i tako je automatski dobiti. Takođe, u igri ne postoji valuta, već razne orbove, skrolove i slične stvari menjate za opremu. 

Frenetično klikćete, ubijate horde za hordama, zavirujete pod svaki kamen, u svaki ćošak, svaku i najmanju prostorijicu tamnica i pećina. Sati prolaze, ludački zlostavljate svoj nesretni miš, prst vas već boli. Jurite dalje, po još iskustva, po još neki unikatni i prebudženi komad opreme, neki mač, sekiru ili luk...
Sve ono što vas je nerviralo u drugim igrama je izbačeno, ostala je samo u ovom pasusu navedena suština. 

Brzina, jednostavnost i fluidnost.

Borba.

Atmosfera.

Path of Exile je u svakom smislu nepretenciozan, opušten i zabavan. Silno smo se upinjali da mu nađemo neku manu, ali šta god da iskopamo i nategnuto zamerimo, pada pred nepatvorenom zaraznošću.
 Svom svojom dušom klon Diabla, otvoreno i iskreno, i verovatno najbolji svoje vrste ikada!