Zombie Geek

Epska fantastika kao žanr (i nešto malo više od toga) pamti nekoliko događaja, nekoliko momenata u sopstvenoj istoriji koji su je oblikovali. U novije vreme (imati u obzir da pod "novije vreme" autor teksta iz nekog razloga  misla na poslednje dve decenije) to je pojava dva serijala - "Točak vremena" i "Pesme leda i vatre" - koja su, oba na svoj način, preoblikovali sam žanr, preterano bi bilo reći doneli revoluciju, ali svakako evoluciju, osetni, prekopotrebni otklon od vesele, bezbrižne i klišeizirane epike osamdesetih godina. Maštanja autora poput Fajsta i Edingsa jesu bila zabavna i dan danas su preporučiva mladima, ali su na kraju krajeva ipak naivna. Sam temelj žanra u vidu pisane reči, dakle, jeste tokom devedesetih odrastao, postao mračniji i ozbiljniji, crno-bele boje zamenio sa hiljadu nijansi sive (ček, ovo preterano podseća na top liste, bestselere i ostal sranja :s), priče o malom iz kuhinje koji spašava svet, zamenio sa prizorima paljenja, silovanja, mračne magije i sveopšteg ljudskog nemorala. Drugi epohalni događaj jeste ekranizacija "Gospodara Prstena", sa njom je sam žanr sa margina margine (jer on jeste bio na ivicama žanrovske književnosti, daleko potcenjem, daleko ispod naučne fantastike koja je svoju zrelost dostigla makar nekoliko decenija ranije, daleko ispod horora), samouvereno ušla u žižu interesovanja pop kulture i tu ostala evo čitavu deceniju, jer kao treći nalet vetra u jedra žanra beležimo pokretanje igrane serije po ranije pominjanoj sagi iz pera Džordana R.R. Martina - "Pesmama leda i vatre". Serija je jako brzo - kada to kažem mislim do kraja druge, treće epizode - dostigla planetarnu popularnost, a do, uzgred budi rečeno, spektakularnog kraja druge sezone već postala i pravi fenomen, nešto što prevazilazi jednokratnu upotrebu i ulazi u legendu gde već obitava "Star Trek", "Tvin Piks" i slične veličine. Nikako bez prava! U pitanju jeste krajnje profesionalna, autentičnom prenošenju književnog štiva na male ekrane posvećena produkcija pod upravom velikog "HBO" kanala! Upravo je verna ekranizacija knjiga osnovni kvalitet serije (iako čak ni dvanaest epizoda po pedeset minuta nije sasvim dovoljno za prenošenje člitavih, preobimnih knjiga), ali ni sijaset glumaca čiji se performansi kreću u skali od "dobro" do "sjajno", raskošni kostimi, scenografija i odlični specijalni efekti (uzimajući u obzir da je ovo ipak serija, ne holivudski film) i opšti osećaj visokobudžetnosti ne kaskaju. Sve u svemu, jedna od onih serija koje će se pamtiti i kroz nekoliko decenija i čiji će se omatoreli fanovi sa umobolnim sjajem u očima okupljati na godišnjim konvencijama obučeni kao njihovi omiljeni likovi...

Uzimajući u obzir sve izrečeno, nije nikakvo čudo što se pred početak treće sezone (koja se kod mnogih serija pokazala kao ključna, kao granična između odličnih i sasvim posebnih), digla tolika prašina, što se toliko  nestripljivo iščekivala, što su po izlasku prve epizode oboreni torent rekordi u broju istovremenih "peers"-a (preko 160 000!)... 

(spojleri na vidiku)

Sama epizoda i nije toliko spektakularna. Baš kao što i samom Martinu na početku svake knjige treba dosta stranica da se zaista zaleti, tako je i sa serijom - uvek je prvih nekoliko sati sezone sporije. Čini se da je kod treće sezone to čak i izraženije no ranije, jer epizoda koja je otvara u mnogome se može svesti na frazu "skupljanje parčadi". Nakon velike bitke na Crnobujici, nakon napada nemrtvih na zakletu braću Noćne straže sa one strane zida, nakon doživljaja mlade Deneris u lučkom gradu Kartu... sva dešavanja u ovoj prvoj epizodi dođu kao jedan antiklimaks. Da, zaista tako možemo posmatrati i ostati blago razočarani ili makar ravnodušni. Istina nije baš takva, jer je ovo istovrmeneo i uvod u dešavanja koja slede. Dok je Bauk koji, reklo bi se, tokom druge sezone pokupio svačije simpatije, slomljen, dok liže svoje rane, dok je ogorčen činjenicom da ga niko ne jebe ni dva i po posto, što su sve zasluge za trijumf u bici i odbranu grada pripale njegovom ocu, što je smešten u sobu veličine tamnice... dok se u samoj Kraljevoj Luci ne dešava ništa specijalno - kralj Džofri biva iritantan kao i uvek, Sansa čak i više od njega, a buduća džofrijeva kraljica miluje ratnu siročad - istovremeno na drugim krajevina sveta Deneris počinje da formira svoju armiju kojom planira da preuzme gvozdeni tron - makar to radi u pauzama bacanja zamišljenih, dugih pogleda u daleku budućnost - komadant Noćne straže, pošto saznaje da nespretni Sem Tarli nije poslao ptice sa vestima o napadu utvara, mračno predviđa da ako ne stignu do zida da upozore, da će... umreti svi koje su ikada poznavali, svi sa obe strane zida! Džon Snežni upoznaje "kralja s one strane zida"  i nastavlja da igra svoju igru čovreka noćne straže među slobodnim ljudima. 

Dakle, početak jeste sporiji, ali je početak i obećava dosta toga u skorijoj budućnosti. 

Počelo je, ponovo ćemo grozničavo čekati svaku epizodu, ponovo će se prerano završiti i ponovo ćemo predugo čekati... 

Računajući da već znate dovoljno o ovoj knjizi, da ste, čak i ako niste pročitali, makar pogledali (blago je reći katastrofalno loš) film, da jednostavno znate makar premisu, baciću s eodmah na konačni sud - vrlo dobra knjiga, i nastaviti sa obrazloženjem tog suda, bez detaljisanja o priči, likovima...

Zamka koju je Sergej Lukjanjenko sam sebi namestio jeste ta što je sve podelio na Tamu i Svetlo, na Dobro i Zlo, u samom početku tako uputio na priču gde je sve crno-belo, bipolarno, gde sve pršti od hrabrih, časnih dobrica i zlih, pokvarenih demona. Ali... sam sebe okovao samo da bi sam sebe i vasceli žanr iz okovao izbavio. Jebeni Hudini. 

Legenda kaže da su još tokom praskozorja čovečanstva, dok su se ljudi izležavali ispred ulaza u mračne pećine, postojala dva brata koja su mogla da stupe u paralelni svet usmraka, jedan je bio sebičan, gledao pre svega svoje potrebe, drugi je brinuo o potrebama svih. I tu je semen, tu je koren eonima dugog sukoba. Početak Tame i Svetlosti.

Tako jasnu, dosadnu, nerealnu podelu autor već tokom prve knjige uspeva da briše na nekoliko nivoa i nekoliko načina... i to jasno predstavlja najveći adut celog serijala. Svetlo i Tamu deli mnogo, ali zajedničko im jeste beskrupulozna borba za opstanak u kojoj je sve dozvoljeno. 

Dobro, ne sve... Nakon što je milenijuma dug rat do ivice istrebljenja doveo obe strane, potpisano je primirje, a osnovne tačke i ideje iza njega jesu bilo očuvanje balansa između Svetla i Tame i čekanje da ljudska rasa sama izabere kome će se u konačnom okršaju prikloniti. Osnovane su straže, noćna i dnevna, koje će kontrolisati poštovanje dogovora.

Stalno će pripadnici svetlosti, zapošljeni i Noćnoj Straži preispitivati svoj moral, identitet i misiju. Činjenica da su u stanju da zdravlje i duhovni mir donesu celom gradu, ali da to ne smeju, jer bi, u duhu održanja balansa, omogućili nekom tamnom magu da na nekom drugom mestu izazove pandemiju ili zemljotres, da mogu da izleče bilo koga od prolaznika nad kojima se sjatila crna aura smrti, ali ne smeju... jer, bi već sutra neko umro od moždanog udara. Strah da su samim sporazumom sa tamom zastranili, shvatanjem da je i njihova strana jednako beskrupulozna u ratu kao i tamna, upoznavanje mračnih koji su bolji ljudi od mnogih koji sebe smatraju svetlim... 

U krajnjoj liniji, ništa epohalno, ali sa galerijom veoma zanimljivih likova (iako ne preterano kompleksnih), dosta zanimljivih i prosto cool ideja i momenata, conteporary fantasy otklon od epic polubrata, kao i, možda lično, zanimljivog prikaza post-komunističke moskve i opšte slovenskog duha jeste i više nego dovoljno za prijatno čitanje. 

Strvinarska Uteha, makar njen prvi deo, ne poseduje bezmalo pretencioznu širinu i epičnost dela po kojima je Den Simons i stekao svetsku slavu, postao jedan od najpopularnijih i najpriznatijih autora geek-oriented žanrovske književnosti. Da, kada je Simons u pitanju prva asocijacija jeste Hiperion/Endimion saga, druga Ilion/Olimp koji predstavljaju derivat, iako kvalitetan i ukusan, ali ipak usiljen i na sigurno ispucan i tek na trećem mestu dolaze neke horror i kvazi-horror priče. Tu spada i Strvinarska Uteha. 

Sa napomenom da sam pročitao samo prvu knjigu (za koju mnogi kažu da je i najbolja), mogu reći da je u pitanju dobra, čak vrlo dobra priča, ali nikako više od toga. dobro, ali ne u ravni sa legendama žanra.

Konceptualna osnova priče jeste da veliki deo zla u svetu potiče od neke vrste mentalnih vampira - stvorova koji mogu da kontrolišu umove ljudi, navodeći ih na zverske zločine i hraneći se upravo tim zločinima, uspevaju tako da duže ostanu vitalni, da žive duže. Tu su tri "vampira", dve starice i jedan starac, koji decenijama igraju svoju umobolnu igru - takmiče se ko će više ubistava, putem kontrolisanih nesrećnika, počiniti, okupljaju se jednom godišnje, boduju originalnost, brutalnost, značaj žrtve i težinu kontrolisanja ubice, sabiraju poene i proglašavaju pobednika. Godineipak uzimaju danak, umor ihstiže, a i moći su oslabile. Igri se bliži kraju. Jedna starica želi da je zauvek napusti.

Dolazi do masakra, neobjašnjivog lokalnoj policiji.

Tu je i još jedan starac, jevrejin, psihijatar koji je svoju karijeru upravo posvetio proučavanju hrabre ideje - da  ljudi mogu na taj način uticati na ljude, pretvarati ih u zombije, krpene lutke na koncima. Ime mu je Sol i sa jednim vampirom se sreo tokom drugog svetskog rata, u koncentracionom logoru u Poljskoj. I njegova priča sama dovoljna je da ova knjiga dobije, na skali od jedan do deset, solidnu sedmicu. 

Bez želje da dalje spojlujem, napisaću samo - sablasna, pomerena, nestvrana partija šaha u dvorani srednjevekovnog zamka.

Utisak je da autor pre svega zanatskim umećem - kvalitetno konstruisanim, detaljno napisanim likovima, stalnompromenom perspektive, pripovedanjem naizmeničnio iz trećeg i prvog lica uspeva da drži pažnju, uprkos činjenici da većinu vremena pripoveda dosadnjikavu priču (izuzimajući pomenuti scenu partije šaha i generalno svih opisa holokausta iz očiju jevrejskog dečaka).