Zombie Geek

Pojava nove verzije (8.9) anoficijalnog peča za VtM:B je povod, good as any, za pisanje ove recenzije. Ili je to činjenica da će još malo pa čitavih deset godina od izlaske jedne od najboljih igara svih vremena. Kada je već "jedna od najboljih"... nikakav povod za još jedan prelaz i još jedan tekst o njoj nije potreban.
Koji je ovo put po redu da je igram? 

Tvrdnja iznešena u uvodnom pasusu je diskutabilna, no ono što je svakako posebno, divno i tužno istovremeno, jeste sudbina ove igre, sve ono što ju je pratilo od samog početka razvoja (koji je započet još davne 2001. godine), pa do dana današnjeg. 

Da bi u potpunosti razumeli značaj ove igre, njenu duboku simboliku, prikaz sudbine čitave industrije, a posebno RPG žanra, u samo jednom naslovu, moramo se vratiti čak i dalje u prošlost. U prethodni milenijum, čak.

1997-8. godina je, tri možda i najveća imena starog "Interpleya" - Tim Cain, Leonard Boyarsky i Jason D. Anderson - rade na "Fallout 2", naslovu koji i dan-danas važi za možda i najboljeg predstavnika žanra i usred posla odlučuju da napuste studio, jer nisu imali dovoljno slobode. Prvog aprlia (gle zanimljivog li datuma) osnivaju "Troika Games" . Tokom 2001. izdaju igru koja će i zatvoriti knjigu zlatnog doba kompjuterskog roul plejinga - "Arcanum: Of Steamworks and Magick Obscura", komad koda pretvoren u umetnost i gotovo kreacionistički dizajn apsolutnog bića (svetog trojstva, jelte). No, "Arcanum" je jedna druga priča...

Dakle, još dok se prva igra ovog studija nije pojavila na policama ili odmah pošto to jeste učinila, isti taj studio kreće da razvija svoju, kako će se ispostaviti, poslednju igru. 

Bilo je to trogodišnje mučenje. Godine koje su sa sobom donele brdo problema, kako eksternih (sa Valveom. čiji je "Source", grafički motor u nastajanju, korišćen za ovu igru), preko kompletne promene spisateljskog tima u toku pravljenja igre, odustajanja od multiplejer komponente... Razvoj se odužio, pa izdavač željan profita (danas već uveliko zloglasni "Activision") je odlučio da preseče - povećao je budžet, kako bi mogli biti zapošljeni dodatni ljudi i zadao krajnji rok - septembar 2004. godine.

Igra koja se na kraju te priče pojavila na policma game shopova bila je sve, samo ne završena. Pojedini bagovi nekad j ednosatvno nisu dozvoljavali nastavak igranja, dok je silina manjih gličeva čitavo iskustvo linila neugodnim, u najmanju ruku. O zbrzanog suštinskom sadžraju igre - o čitavoj drugoj polovini koja gotovo da i nema sporednog sadržaja, da i ne pričamo.

Igra je, naime, izašla kao 1.1 verzija, istog dana kada i najisčekivanija irga minule decenije - Half Life 2, sa kojoj je i delila famozni "Source" endžin. I dok je HL2 i dan-danas dizajnerski stejtment, VtMB je i na dan svog izlaska izgledao ružno, kockasto, muljavo i ktuto. Razvojni tim koji je do tada pravio 2D igre, jendostavno nije imao dovoljno iskustva da se nosi sa 3D motorom koji, čak, nije ni gotov u potpunosti. 

I, tako, noseći se sa veličanstvenim HL2, kao i još brdom igara izašlih te pozne jeseni, uoči božićnih praznika, naša vampirska igra doživela je spektakularni tržišni krah. Vrlo brzo svi zapsoleni u "Troika Games" bivaju otpušteni (iako nekolicina ostaje da završi peč koji bi digao igru na 1.2 verziju i makar koliko-toliko je učinio igrivom), a tokom 2005. (pošto gore pomenuta osnivačka trojka) nije uspela da nađe finansijere za njihove sledeći, post-apokaliptični, projekat, stavlja katanac na vrata jedne od retkih, vizionarskih gejmerskih kuća. 

No, rekli smo da ova priča nije isključivo tužna priča. 

Ono gde cela stavr postaje čarobna jeste pojava takozvanih "noaficijalnih" i "fan" pečeva. Ukoliko s ene varam, isprva su postajale dve linije, jedna koja je samo krpila postojeću igru i druga koja je uz to nudila i restoraciju izgubljenog/izbačenog/preskočenog sadržaja, kao i dalje i dublje poliranje igrivosti i, zapravo, svih pojediničanih aspekta igre. Uz to, niklo je i nekoliko modova koji donose nove kvestovem klanove, iteme... 

Uz to, da stvar bude lepša, pojavom servisa za digitalnu distribuciju ("Steam" i slični) igra je doživela i svoju drugu mladost. 

Dakle, da sumiramo, imamo ultimativno polupanu igru - neosporno ružnu, na granici igrivosti, katastrofalno zbrzanu pri kraju, melee borba koja je često nepregledna i rogobatna, upotreba vatrenog oružja koje je tromo i neprirodno, neprijatelji bez trunke mozga u svojim digitalnim, programiranih glavama... i još na milion načina kvarnu igru - koju autori sasvim džabe krpe, pošto su već dobili otkaze, koju fanovi lickaju čitavih deset godina, koju i danas neki novi ljudi kupuju na raznim sajtovima, na preporuku svojih prijatelja. 

Kako je to moguće?

Vidite, sve gore navedeno ni u jednom momentu ne znači da je igra loša. Ona je fe-no-me-na-lnaaaa. I to samo govori  o silnom potencijalu koji je posedovala, kada je tako katastrofalno razlupana (toliko duboko da nikakvi pečevi to nikada neće u potpunosti pokrpiti), a da je i dalje odlična, sjajna, najbolja. Zaista izgleda neverovatno, ali je tako. Dok je igrate, uživate, divite se, baš kao što i psujete, cokćete, kolutate očima, osećate bol u duši što nije ispala onako kako je zamišljena... 

O samoj priči ne osećam potrebu da dužim. 

Igra počinje tako što u noći strasti i nepažnje, vi postajete vampir. Neogovorni tvorac ostaje bez glave, a Vi započinjete novi život (za dlaku izmičući sudbini vampirskog roditelja), vrlo brzo bivajući upleteni u hiljadama godina dugu borbu za prevlast nad svetom nemrtvih krvopija. To je ono što "VtMB" perfektno radi - taj osećaj malenosti, osećaj da konstantno ispadate glupi, da vas vuku za nos, koriste baš onako kako to žele, slabi ste i glupi da bi ste se suprostavili. 

Možemo ovo gledati kao alegoriju na raznolike subkulture i nihovu unutrašnju organizovanost, ali i na politički sistem čitave civilizacije.

U jednačinu će vrlo brzo biti ubačeni sargofag iz drevnog Egipta, dalekoistočni vampiri koji nisu vampiri, vampirska aristohkratija, anarhični teroristi i sto čudesa. 

Cela storija se može završiti na četiri (ili da kažemo četiri i po) različita načina.

Brdo kvestova vodiće vas preko mračne, gotične, krvlju i seksom okupane vizije Los Anđelesa, lokacija koje će se kretati od predivnih i upečatljivih, do jednostavno bledih. Od nivoa koji će zlatnim slovima ostati upisani u istoriji "game" dizajna (ukleti hotel, na primer), pa sve do nekih koji su odurni (kanalizacije). Pojedini niovi i kvestovi doneće simaptične omaže i drugim horor tematikama i zverkama - zombiji i groblje, na primer.

Jedan od osnovnih koncepta igre, po čemu i nosi ime, jelte, jeste "Masquerade" - na početku igre svaki lik ima pet poena i svako otkrivanje vampirizma među ljudima nosi penale, msanjenje poena, vrlo brzo će se na vas okomiti lovci na vampire, drugi hladnokrvi stvorovi će vas prezirate jer odajete tajnu njihovog postojanja, a ukoliko izgubite i peti poen - "game over".

Uz to su i humanity poeni, koje gubite ubijanjem nedužnih civila, određenim izborima tokom glavnih i sporednih zadataka, niža ljudskost uglavnom sa sobom donosi lakše uapadanja u "frenzy", berserker stanje u kojem vam pada mrak na oči na napadate koga i kako stignete.

Na početku igre kreirate svoga lika i najbitniji izbor je izbor jednog od sedam klanova. Ukoliko igrate sa anoficijalnim dodatkom, postoji širok mogućnost izbora istorije vašeg lika (slut, striptizeta, dominatrix, ratni profiter, industrijski lobista...), koje donose određene bonuse, ali i penale, što može dodatno da personalizuje vašeg lika. 

BRUJAH: su u neku ruku najprimitivniji klan. Po svojoj naravi pobunjenici, militantni, nepredvidive i prgave naravi. Izrazito jaki i izdržljivi, savršeni za melee borbe. Iako ih masa ljudi ne voli, smatram d asu možda i najbolji za prvi prleaz (posebno zbog lošeg balansa igre u poslednjoj trećini, o kojoj smo već pričali).

GANGREL: su animalisti, najbliži zverima od svih klanova. Poreklo često vuku među ekološkim aktivistima, paganima i sličnim, za njih su livade, šume, da bezbrižno jurcaju i love. 

TOREADOR: umetničke duše, kod njih je, nasuprot Gangrelima, humanost izražena. 

TREMERE: su jedan od zanimljivijih klanova. Krvna magija je njihova specijalnost. 

VENTRUE: vampirska aristokratija. Jake krvi, često u vlasti. Veliki penal je što članovi ovog klana ne mogu da se hrane životinjama, a od krvi kurvi i beskućnika mogu povraćati. Mislimd a nikada isam ni igrao sa njima...

NOSFERATU: jedan od dva klana koji igru tumbaju sasvim. Ružni kosedam paklova, moraju s esakrivati od ljudi, vucarati se po senkama, kanalizacijama i hraniti pacovima. Nije sa njima lako igranje, ali je unikatno, svakako.

MALKAVIAN: I sa njima igra je značajno drugačija, svi dijalozi su za njih posebno pisani. Potpuno ludi. Ulični znaci su njihovi arhi-neprijatelji. Jedna od omiljenih klanova, svakako.

Generalno, ova igra zahteva prelaz sa jednim od prvih pet klanova, a pa zatim i nosferatuom i malkavianom, a i to je čist minimum! 

Karakteristike lika podeljene su u tri kategorije: atrbite, talente i discipline i svaka od njih je podeljena na još tri potkategorije. Neki od skilova su, usled nedovršenosti igre, sasvim beskorisni, neki daleko isplatljiviji, ali šta je tu je.

Iskustvo ne stičete ubijanjem, već isključivo završavanjem kvestova. Ogroman plus!

Igri ne treba više od sat vremena da vas potpuno obuzme, kroz još sat-dva kupuje vas uprkos svemu. Ulazite dublje u njen svet, u političke spletke, u sukob suprotstavljenih strana, razmišljajući s kojima ćete manje najebati (jer vam se stalno čini da ćete, kako god da okrenete, samo vi najebati). Šunjate se, hakujete, pucate, makljate se, sve u zavisnosti od situacije, imate izbor i mogućnost. Nižu se zanimljivi kvestov i još zanimljiviji likovi, lepi nivoi... Atmosfera je onostrana, magična, igra oko vas baca volšebnu koprenu, upija vas u sopstveni svet mraka, dekadencije, ludila i armagedona koji vreba iza ugla. 

Vremenom... situacija se menja, nedovršenost, ispraznost i otaljavanje postaju sve očigledniji. Nivoi više nisu ni približno tako dobro osmišljeni, ne pružaju dovoljno slobode i izbora, likovi koji su građeni tako da ne budu strogo borbeni, već suptilniji, skloni šunjanju, ne mogu da budu konkurentni čisto makljarskim likovima po tim nivoima prepunim neprijateljima i ničim drugim.  

Ljubav je iracionalna.

Ili je...

Ljubav prihvatanje svih mogućih i nemogućih mana objekta kojem se ljubav pruža.

Kako god bilo, mi volimo VtMB. 

Zastanite na trenutak, pogasite sve jebene tabova i samo porazmislite o naslovu ove vanvremenske knjige. Uzmite u obzir celokupnu svetsku književnost, sve knjige koje ste čitali i one za koje ste samo čuli i recite - da li postoji bolje ime za knjigu od ovog?
"Teško je biti Bog."
Morate pred tim naslovom osetiti ne samo znatiželju, već i čisto strahopoštovanje, kao i malo zavisti što je tako moćan naslov zauvek zauzet, vama nedostupan.

Prvi put sam je pročitao sa nekih šestnaestak godina i sasvim je promenila, u najmanju ruku, moj pogled na žanr naučne fantastike. Drugi put je pročitah relativno skoro, em sam se uželeh, em sam želeo da vidim kako je ostarila kod mene - potpuno tumbanje sveta, oduzimanje daha i obuzimanje uma na nekoliko dana ovog puta je svakako izostalo, ali jasan, nesporan kvalitet je tu. Pročitana u jednom dahu oba puta.



Književnost braće Strugacki je gotovo uvek egzistencijalistička, alegorična i da tako kažemo anti-malograđaska, a "Teško je biti Bog" je možda i ponajbolji primer toga.
Čekajte malo...
Poenta ovog teksta je da Vas natera da pročitate knjigu, pre svega.
Treba reći d aje po jednoj drugoj knjizi snimljen možda i najbolji film u istoriji svetske kinematografije - Stalker. E, ta liga genija su bila braća Strugacki. Stoje ponosno na samom olimpu žanra, sa još par besmrtnih bogova i sa visine gleda na ostale crve.

Negde u dalekoj budućnosti čovek diljem svemira pronalazi planete na kojima žive sasvim humanoidni stvorevi, sa jedinom razlikom u odnosu na zemlju - nalaze se na raznolikim stupnjima kulturološkog, socijalnog i naučnog razvoja. Na te planete šalje se određeni broj "sleeper" agenata čiji je zadatak da neprimetnim, blagim, ali usmerenim delovanjem utiču na razvoj društva. Da postepeno u svet puštaju korisne izume, da svaki mogući način podržavaju i propagiraju pismenost, umetnost, pravednost i ostale utopističko-humanističke vrednosti.

Planeta na kojoj se odvija radnja ove knjige zaglibljena je duboko u sopstveni ekvivalent srednjeg veka. No, umesto da agenti polako izvlače društvo iz sopstvenih govana, ono sasvim brzo odlazi skoz dođavola. Naime, na čelo jedne od državica dolazi teški fašistoidni diktator čija je glavna odlika vladavine - progon pismenih ljudi i paljenje knjiga.
I tu stajemo. Ništa dalje nećemo otrivati. Vođeni parolom da je pametnom i malo dosta, da ako do sada niste zainteresovani, ova knjiga i nije za vas, jednostavno nećemo otkrivati više.

Jasno je kao dan - u pitanju je jednostavna alegorija na stanje  tadašnjem SSSR-u. I braća Strugacki su
sledbenici Gogolja, baš kao i mnogi njihovi sovjetski savremenici. I oni kritikuju stanje u svojoj državi iz čiste ljubavi, svesni da društvo koje pali knjige će na kraju završiti u bedi, sirotinji, beznađu, a možda i krvi građanskog rata.

Knjiga je bolan prikaz iskvarenosti vladajući i viših klasa ljudskog društva, teška pljuvačina malograđanštine (što je možda, sa ove distance, i najveća mana knjige - bilo je zabavno to čitati kao tinejdžer zgađen masama, vremenom se čovek malo pomiri, ne oseća toliko agresije i gađenja) i licemerja, ali, pre svega upravo kritika ljudskog društva koje je nesposobno i nespremno za promene - svaki maleni izum koji agenti sa zemlje doture domorocima, biva korišćen u sasvim pogrešne, često nasilne, svrhe.
Klark je verovao da je sva sreća čoveka u naučnom i tehnološkom društvu, braća Strugacki stoje naspram toga, verujući da tehnološki napredak ne može doneti ništa dobro (već naprotvi, samo krv i patnju) čoveku dok se on ne uzdigne intelektualno i duhovno.

Teško je poverovati da se iza jednog ovako naivnog i glupavog naslova krije svetli biser žanrovske književnosti, usudiću se i reći ljudske misli generalno. 

Da je naučna fantastika krem žanrovskog pisanija već decenijama nije sporno - ispitujući duboko filozofska pitanja koja se odnose na samu suštinu čoveka, ono što ga čini čovekom i što ga udaljava od njegove prirode (odnos sa tehnologijom pre svega), preispitujući njegovo mesto u kosmosu, donoseći često proročke vizije budućnosti, šireći znanja iz polja fizike, hemije, medicine često uspešnije nego li svi "pop-naučnici" ovog sveta... jednostavno stoji na pijedestalu i sa prezirom gleda na horor, epsku ili fantastiku bilo koje druge vrste.

Prvo verovatno treba reći da film snimljen po ovoj knjizi ni u kom slučaju nije njen dostojni predstavnik. On je, da se razumemo, meni i preterano drag, donekle, iako na karikiran način, dočarava osnovnu političko-filozofsku notu ove knjige, ali je pre svega biser filmske B produkcije i blagih treš vrednosti.

Hajnlajn je čudna zverka. Baš kao što nalsov nagoveštava sam zaplet, sam svet ove knjige uopšte nije spektakularan. Nije ovde prelepo to seme što je posađeno, zatrpano i zalivano dok u nešto ne izraste, već je upravo čitavo drvo tako skaldno, pravo, savršeno. Ideju svako može imati - san, pijanstvo, marihuana, LSD ili ludačka sreća. Umeće i talenat da se priča ispriča je nešto sasvim drugo. A, Hajnlajn je to imao.
Prvo što istinski kupi ovde - kao i u bilo kojoj drugoj hajnlajnovoj knjizi jeste njegovo vladanje rečima i rečenicama - perom. sve ovde ide glatko, misli su sređene, teku poput Dunava.
Drugo, meni mnogo važniji, jesu hrabre, kontraverzne sociološke i filozofske, militantne teze koje autor ovde iznosi. Knjiga se u svakom slučaju može smatrati pro-fašističkom ili u najmanju ruku oligarhistička, Hajnlajn ovde žestoko kritikuje savremeno društvo, demokratiju, pravosudni i zakonodavni sistem, zatvorsku politiku, savremene sociologe, kao i shvatanje morala čoveka dvadesetog veka... i predviđa brutalan krah našeg društva. Sve to radi tako ubedljivo, da vam ne ostavlja mnogo šta osim planiranja revolucije sa ciljem uspostavljanja društva kojeg ovde opisuje.

Hrabra i iskrena knjiga samo i isključivo za iskrene. Razni nje ejgdž kripovi, evropejci, hipici i ostali koji uporno odbijaju da shvate da je ogromna većina ljudi ravna čudovištima iz bajki (gde su ta čdovišta samo, zapravo odraz nas) ili kravljim balegama, će se samo mršiti na nju...