Zombie Geek

Zastanite na trenutak, pogasite sve jebene tabova i samo porazmislite o naslovu ove vanvremenske knjige. Uzmite u obzir celokupnu svetsku književnost, sve knjige koje ste čitali i one za koje ste samo čuli i recite - da li postoji bolje ime za knjigu od ovog?
"Teško je biti Bog."
Morate pred tim naslovom osetiti ne samo znatiželju, već i čisto strahopoštovanje, kao i malo zavisti što je tako moćan naslov zauvek zauzet, vama nedostupan.

Prvi put sam je pročitao sa nekih šestnaestak godina i sasvim je promenila, u najmanju ruku, moj pogled na žanr naučne fantastike. Drugi put je pročitah relativno skoro, em sam se uželeh, em sam želeo da vidim kako je ostarila kod mene - potpuno tumbanje sveta, oduzimanje daha i obuzimanje uma na nekoliko dana ovog puta je svakako izostalo, ali jasan, nesporan kvalitet je tu. Pročitana u jednom dahu oba puta.



Književnost braće Strugacki je gotovo uvek egzistencijalistička, alegorična i da tako kažemo anti-malograđaska, a "Teško je biti Bog" je možda i ponajbolji primer toga.
Čekajte malo...
Poenta ovog teksta je da Vas natera da pročitate knjigu, pre svega.
Treba reći d aje po jednoj drugoj knjizi snimljen možda i najbolji film u istoriji svetske kinematografije - Stalker. E, ta liga genija su bila braća Strugacki. Stoje ponosno na samom olimpu žanra, sa još par besmrtnih bogova i sa visine gleda na ostale crve.

Negde u dalekoj budućnosti čovek diljem svemira pronalazi planete na kojima žive sasvim humanoidni stvorevi, sa jedinom razlikom u odnosu na zemlju - nalaze se na raznolikim stupnjima kulturološkog, socijalnog i naučnog razvoja. Na te planete šalje se određeni broj "sleeper" agenata čiji je zadatak da neprimetnim, blagim, ali usmerenim delovanjem utiču na razvoj društva. Da postepeno u svet puštaju korisne izume, da svaki mogući način podržavaju i propagiraju pismenost, umetnost, pravednost i ostale utopističko-humanističke vrednosti.

Planeta na kojoj se odvija radnja ove knjige zaglibljena je duboko u sopstveni ekvivalent srednjeg veka. No, umesto da agenti polako izvlače društvo iz sopstvenih govana, ono sasvim brzo odlazi skoz dođavola. Naime, na čelo jedne od državica dolazi teški fašistoidni diktator čija je glavna odlika vladavine - progon pismenih ljudi i paljenje knjiga.
I tu stajemo. Ništa dalje nećemo otrivati. Vođeni parolom da je pametnom i malo dosta, da ako do sada niste zainteresovani, ova knjiga i nije za vas, jednostavno nećemo otkrivati više.

Jasno je kao dan - u pitanju je jednostavna alegorija na stanje  tadašnjem SSSR-u. I braća Strugacki su
sledbenici Gogolja, baš kao i mnogi njihovi sovjetski savremenici. I oni kritikuju stanje u svojoj državi iz čiste ljubavi, svesni da društvo koje pali knjige će na kraju završiti u bedi, sirotinji, beznađu, a možda i krvi građanskog rata.

Knjiga je bolan prikaz iskvarenosti vladajući i viših klasa ljudskog društva, teška pljuvačina malograđanštine (što je možda, sa ove distance, i najveća mana knjige - bilo je zabavno to čitati kao tinejdžer zgađen masama, vremenom se čovek malo pomiri, ne oseća toliko agresije i gađenja) i licemerja, ali, pre svega upravo kritika ljudskog društva koje je nesposobno i nespremno za promene - svaki maleni izum koji agenti sa zemlje doture domorocima, biva korišćen u sasvim pogrešne, često nasilne, svrhe.
Klark je verovao da je sva sreća čoveka u naučnom i tehnološkom društvu, braća Strugacki stoje naspram toga, verujući da tehnološki napredak ne može doneti ništa dobro (već naprotvi, samo krv i patnju) čoveku dok se on ne uzdigne intelektualno i duhovno.