Zombie Geek

Tužna vest o smrti Vlade Divljana navela nas je na razmišljanje o Idolima, novom talasu međ' srbadijom i generalno srpskoj rok muzici, da preslušavamo legendarne pesme i albume i na posletku sastavimo ovu listu. Svakako samo još jedna u nizu i svakako samo odraz naših ličnih muzičkih sklonosti. 

Redosled, na posletku nije posebno bitan, svi ovi albumi su sjajni i možda samo zbog trenutnog raspoloženja jesu raspoređeni ovako, možda bi već sutra lista bila znatno drugačije poslagana, ono što je sigurno baš ovi isti albumi bi bili tu.

20.

YU grupa - YU grupa (1973)

Čitavo muzičko delovanje "YU grupe" u prvoj deceniji njenog postojanja jeste pravo muzičko blago ovih prostora, prijemčivi, vrhunski sklopljeni i hitično napisani spoj klasičnijeg roka i bluza, ali i progresivnih, psihodeličnih i folk deonica sve skupa pruža dovoljno materijala i širine kako za radijsko emitovanje, tako i za posvećeno uživanje pravih muzičkih sladokusaca.

Pominjati dva najveća hita sa ove ploče i nema mnogo smisla, ali zato kompozicije poput "Noć je moja" ili "Marsovac i ja" svakako da. Danas zaboravljene, ne svirane ili vrlo retko svirane od strane samog benda, pa ipak fantastične. 

19.

Partibrejkers - Partibrejkers (1985)

Trošiti reči na debi "Partibrejkersa" deluje gotovo suludo. Sirov, energični garažni rok koji prosto odiše atmosferom Beograda, tog iz sredine osamdesetih godina minulog veka, ali i ovog današnjeg, neosporno ružnijeg, većeg, smrdljivijeg i glupljeg. ali duh ne umire tako lako: ulice iako menjaju imena, ostaju iste, pa i Cane koji namrgođeno i dalje šeta njima.

18.

Consecration - .avi (2010)

Mogli smo ovaj bend i ovaj album staviti mnogo, mnogo više na listi. Dok slušam u pozadini jednu od pesama sa njega već se kajem. Lucidan i zreo upliv u mračne, sumorne vode post-metala, psihodelije i eksperimentalne muzike u maniru "Isis"-a, ali sa jasnim ličnim pečatom. Minimalističkih tekstova, ali zato prelepih, koliko i jednostavnih vokalnih linija, ovaj bend veliki akcenat stavlja na instrumentalije. Sa jedne strane će vas u poseban trip bacati zvuci koji kao da dolaze iz glave ludaka na LSD-u bačenog u duboki svemir, sa druge će vas težak gitarski rad mrviti i mleti kao meso za kobasice. "Oooo, spasi me!"

Ako po ničemu drugom, a ono ostaće zapamćen u istoriji srpske muzike kao album sa nekim od najrazornijih rifova ovde odsviranih ikada. 

17.

Azil 5 - Nema čoveka danima (2011)

Već debitantski album - Strastan, go i bos - novosadskog prog rok benda je obećavao dosta toga, predstavljao skup jako dobrih pesama, ali ipak tek su sa drugim studijskim pokušajem u potpunosti uspeli u stvaranju zaista monolitno jakog albuma. Udaljavajući se od alternativnih/EKV korena i još više zalazeći u prog i fjužn vode, ali zadržavajući slađušnu pitkost oni nas omađijaju svojim melodijama, harmonijama i predivnim vokalima i lagano nas voze, smiruju dušu, teraju nas da zatvorimo oči i prepustimo se muzici.

 Zaista, čini se još uvek, nedovoljno poznati biser savremene domaće scene.

16.

EKV - Ekaterina velika (1985)

Da se ne lažemo, nikada mi nije posebno ležao ovaj bend. Čitav hajp, gotovo religijska, dogmatska nedodirljivost je uvek u meni budila opozicionara, kontraša i drkadžiju. Kod mene je EKV "proradio" uprkos tragičnom završetku benda i većine njegovih članova, uprkos tome što sve viđenije beogradske glave vrište kako je to najbolji bend na svetu, uprkos hodočasnicima što obilaze i plaču nad grobom Milana Mladenovića. Sva ta halabuka je preterana, ali ono što stoji jeste da je konkretno ovaj bend i konkretno na ovoj ploči - briljirao. Originalnost, kreativni naboj, još uvek ne previše potisnut komercijalnim pobudama i povrh svega kreacija sumorne, preteške atmosfere. 

I verovatno njihova najblja pesma, a nije da predobrih i inače nemaju. 

15.

Beogradski Sindikat - BSSST... Tišinčina! (2002)

Objavljen tokom 2002. godine debi album, ubrzo nakon toga popularnog na nacionalnom nivou, Beogradskog Sidnikata predstavlja svojevrsni manifest novog talasa srpskog hip hopa koji se u tom trenu konačno udaljava od imitiranja crnačke geto/gangsta priče i postaje autentični krik nadrkane omladine sa beogradskog asfalta. Kao što će tek kasnije to još i jasnije staviti do znanja, desno orijentisani, ne mare posebno za političku korektnost, nekome se mogu svideti, nekima ne, ali kvalitet je neosporan. Epske, naučnofantastične metafore za sasvim klasično pišanje po drugim reperima - što jeste osnova žanra, ideja da si bolji od drugih - koriste i deluju preterano kul. Atmosferičnost, bes, mrak, svetlo, svega ovde ima. 

Verovatno ono što ih posebno izdvaja jeste brojnost, pa tako u pojedinim pesmama se za majkom smenjuje i 4-5 MC-a, što je čista radost. Pesma ispod jeste esencija atmosferičnog hopa - grad, ulica, kapuljača na glavi, kapa pod kapuljačom, vetar u lice. 

14.

Sunshine - Neću da se predam (1998)

Ovde sam se žestoko dvoumio između presimpatičnog i jako uspešnog debi albuma - Ljubavna Likvefakcija - ili ovog koji je označio i kraj, kratke i burne, zlatne ere benda. Izabarah ipak "Neću da se predam". Da li je to savršeni album? Ne, Sanšajn niti jedan takav nije ni približno snimio, Da li je to jedan od mojih omiljenih albuma ikada? O, jebeno, da! Možda samo blaga želja da se makar koliko-toliko držimo neke vražije objektivnosti me je sprečila da ga zakucam u sam vrh liste. Album koji počinje pesmom koja se zove "Puši ga siso" za mene ne može biti loš, a kada se nastavlja sa "Iza Horizonta" koja sadrži jednu od najupečatljivijih bas linija domaće muzike ikada, kao i užasno zarazni glavni rif, kada je tu eksperimentalnija i depresivna "Stanar" sa možda i lajf čejndžing stihovima. "Slika i Prilika" i "Krug" su takođe neki od vrhunaca ovog izdanja. 

Zvuk? Zvuk je gitarski hip hop koji je već dosta zagazio u slobodarske, eksperimentalne vode. 

13.

Block Out - Godina sirotinjske zabave (1996)

Najbolji srpski bend prethodne dve decenije. Možda i nije sve te godine obeležio prevelikom studijskom aktivnošću - po tom pitanju su srpski Tool - koliko svojim presjajnim, onostranim živim nastupima, ali ono malo albuma što jesu snimli svi redom prestavljaju bisere i svi su mogli da se nađu ovde. Za detaljnije seciranje albuma potrebne su strane, tako da u to nećemo ni zalaziti. Znate ih svi i bez toga.

12.

Riblja Čorba - Kost u grlu (1979)

prvi i najbolji album čuvene "Riblje Čorbe. Sam naziv albuma jasno reflektuje lirički genij kakav Bora jeste ili je makar nekada davno bio. Prljavi, energični, bučni, nesavršeni, mladalački rok koji kao da stvarno i jeste snimljen u podrumu neke zgrade na Novom Beogradu.

11.

Bjesovi - Na živo

Jedini "live" album na listi. Iz prostog razloga, kultni bend i Gornjeg Milanovca nikada nije studijski zvučao ni trunčicu dobro koliko uživo. Ovaj disk, uz to, i lepo zaokružuje kraj prve faze benda koji je bio, između ostalog, karakterističan i po dva sjajna pevača u bendu. Jednostavne pesme, teški rifovi, vokalne linije koje su prosto predivne, minimalistički, a opet izrazito efektni tekstovi.

10.

Eyesburn - Solid (2003)

Ako bi se neko uopšte složio da je Ajzbrnu mesto na ovoj listi, verovatno bi stavio "Fool Control", pa ipak ja izabrah ovaj kao verovatno vrhunac dosadašnjeg rada ovog benda, iako ništa što su snimili pre ili posle nije ni blizu lošem, već sve drži visoki nivo kvaliteta. Ovde se iskustvo, energija savšreno spajaju sa znanjem i isksutvom. Evolucija benda od HC korena ka rege bendu ovde je, što se mene tiče, u savršenom balansu. A i same pesme su bogovski dobre. 

Jedan od retkih domaćih bendova koji je snimao pesme na engleskom i pritom nije zvučao dosadno.

9.

Šarlo Akrobata - Bistriji ili gluplji biva čovek kad... (1981)

Sve ono što će se dogoditi nakon ovog albuma, brzi raspad benda, na njegovo današnje slušanje baca jedno sasvim novo svetlo. Jedini album kultnog predstavnika srpskog novog talasa predstavlja šizofrenu vožnju dva nepomirljiva kreativna genija, sasvim suprotna u viđenju muzike. Milan i Koja možda nikada i nisu trebali snimiti nešto zajedno, čak je čudno da su to uspeli, najčudnije je da sve to funkcioniše tako sjajno. Iako jasno možete prepoznati iza koje deonice stoji jedan od legendi, sve to skupa drži vodu i jeste nerazdvojivo.

Ne treba nikako zaboraviti stelarni bubnjarski rad legendarnog Vda.

8.

Marčelo - Treća strana medalje (2008)

Ako je Sanšajn prvi srpski hip hop bend vredan slušanja, Beogradski Sindikat začetnik novog talasa, onda je konkretno ovaj marčelov album vrhunac evolucije repa u srba. Okupio je za ovaj projekat suludo veliki orkestar, lirički se savim razmahao, a konačno dobio i muzičku podlogu koja je to mogla ispratiti. Ovo je gotovo avangarda. I svega ovde ima, od bluza do klasičnog repa, veselog roka... 

7.

Pop Mašina - Kiselina (1972)

Možda i najveći kult srpske muzike - poznat starijima i sladokuscima, ali među iole širim masama odavno zaboravljen - i svakako jedan od najboljih srpskih bendova sedamdesetih godina. 

Progresivni rok u svoj svojoj silini, kompleksan, slobodan, čudan, ali još uvek slušljiv, pamtljiv i zabavan.. Ovo morate posluštai, ukoliko do sada niste!

6.

Paket Aranžman (1981)

Muzički manifest beogradskog novog talasa, tri najznačajnija benda tog pravca na jednom mestu. Šarlo, Orgazam i Idoli. Svaki bend sa po tri, četiri numere i svaka od njih je hit i dan-danas. gotovo bez izuzetka. 

Nakako fenomen ove ploče koji traje i ne jenjava već čitave tri decenije, pa i duže od toga, iscrpljuje svaki smisaoo da nešto više o njemu kažemo, već da se zapitamo da li će se ikad, zaista ponovo naći skup tako mladih, neosporno inteligentnih i energičnih ljudi na jednom mestu, koji idu u korak sa svetskom scenom, a možda čak i pomeraju granice iste, ostavljaju trag na njoj? Verovatno ne... ali za to ne možemo kriviti nove klince. Drugo je vreme, drugačija, manja je zemlja i to je jednostavno tako. 

Komad istorije koji nikada neće biti ponovljen.

5.

Smak - Crna Dama (1977)

Ako pričamo o sedamdesetim i srpskom uplivu u tada globalno popularni progresivni rog, od Smaka nema dalje. Vrhunac takvog zvuka na vim prostorima. Prog rok, džez fuzije, folk, bluz, psihodelija sve lepe stvari se tu nalaze.

Točak je davno svima zadao...

4.

Block Out - Ako imaš s kim i gde (2004)

Jedini sa dva albuma na listi. Čvrsto ubeđen da je u pitanju najbolji "novi" srpski bend, tako je i moralo biti.

Ovde je bend zreo, otišao je daleko od svojih početaka, sasvim je mračan i težak. Alternativni rok po uzoru na EKV je daleko, daleko u prošlosti i sada plivaju u metalskijim vodama iskrene depresije i beznađa. S tim, ipak, ne zaboravljaju na energičnost i sa pokojom pesmom, tu i tamo, sasvim nas razmrdaju, gotovo na šutku pozivaju. Šarenolikost i uzbudljivost albuma ostala je crta koja svaki vezuje, pa ipak ovde to možda jeste i najujednačenije, najjače, zaista prava ploča, jedna priča od početka do kraja. Takođe produkcijske vredosti su zvezdane. 

O tekstovima ne vredi trošiti reči, o vokalima - koliko god Mita ne bio vrhunski pevač - takođe. Bukvalno, mana se ne može naći. 

Na kraju, oni jesu snimili depresivnu pesmu o detnjstvu, to je nešto.

3.

Disciplina Kičme ‎– Sviđa Mi Se Da Ti Ne Bude Prijatno (1983)

Nakon raspada Šarla, Milan je otišao ka komercijalnijim vodama, dok je Koja... pa... postao Koja. Prošlo je trideset godina od objavljivanja ove ploče, pa ona i dalje jeste jednako čudna, neshvatljiva i teška za slušanje. Pa i pored toga, dići ruke od nje lako nećete. Istinski avagardni bend, jedan od retkih međ' srbadijom. Rok bend bez gitare, rok bend u kome bas jeste zvezda večeri. 

Pročitali ste naslov albuma? Pa o čemu dalje da pričamo? Genijalnost!

2.

Goribor - Goribor (2007)

Ako je u novijoj istoriji postojao ili postoji srpski bend koji zaista pomera granice, koji zaista bez patriotizma i preterivanja jeste jedan od najboljih bendova na svetu to je - Goribor. 

Eksperimentalan, na papiru čudan, ali u praksi savršeni spoj elektronike - trip hopa - i mračnog bluza. Da su englezi, bili bi globalno priznati među kritikom i hipsterskim masama, ovako su se jedva i u Srbiji probili, zaobilaznim putem, preko Hrvatske. Mnogo puta je ta činjenica pominjana kao mnogo čudna, iako se to bezbroj puta dešavalo u SFRJ i išlo u oba pravca. 

Nema loše pesme ovde. 

Gorki vokali, još gorči tekstovi.

Glas i misli svih nas sjebani, razočaranih, razvaljenih. 

Počivaj u miru, legendo.

U jednom izmišljenom gradu, a opet tako sličnom Sarajevu prve polovine devedesetih godina prošlog veka, u jednoj izmišljnoj državici na istoku Evrope, koja može biti realistična vizija bilo koje od ovih naših, balkanskih prćija, u ratu nalik baš onom na Kosmetu ili u Bosni...

Nakon nebrojanih meseci ratnih dejstava grad je ostao devastiran, bolestan i gladan. Splet baksuznih i mračnih okolnosti sastavio je troje ljudi: Romana (iskusan, prekaljeni borac, dezerter), Arica (devojčica teškog detinjstva, nasilnog oca, naučila je vremenom da bude manja od makovog zrna i tiša od miša) i Bruno (pre svega dobar kuvar, u potrazi za svojim prijateljem). Upali su u napuštenu, nekoliko puta artiljerijskim granatama pogođenu kuću, odlučivši da je dobra kao i bilo koja druga - da se u nju sklone i u njoj, najverovatnije, umru, pre ili kasnije. Raščišćavanje šuta, skupljanje sitnih stvari koje neko već ranije nije pokupio i prvo uređenje novog doma - pravljenje kreveta i malog radio prijemnika kako bi ostali u toku sa dešavanjima u gradu. Već drugog dana - prva krv. Roman je ubio čoveka sklonjenog u garažu i njegovog bolesnog oca, ali garaža je bila prepuna materijala, lekova i hrane, kao i duvana. Pljačkanje staraca, upadanje u crkvu i ubijanje sveštenika, odbijanje čoveka koji moli da se nastani u njihovoj kući... I pored krpljenja rupa u zidovima kuće i pored sklapanja primitivnog noža, u toku jedne noći Bruno biva povređen - grupa naoružanih čajnika je upala, sekla i pokrala sve što je mogla poneti. Bez zavoja danima, situacija se samo pogoršava. Poslednja mera, očajnička, Arica odlazi do gradske bolnice. Grupa je znala da je mesto opasno i krcato naoružanih ljudi, pa su odlučili da pošalju nju, najbolju šunjalicu. Već na ulazu u bolnicu, sa nekoliko hitaca iz sačmare, biva usmrćena. Samo dve noći nakon nje, Bruno je iskrvario u teškim bolovima.

Roman je ostao sam... depresivan.

I to je - ali i mnogo više - prvih sat vremena ove vanredne igre! Cunami emocija odnosi svu sreću čoveku koji je nasmejan seo za svoj kompjuterom sa idejom da se dodatno zabavi... ubije sat-dva i legne da spava. Osmeh ispari, zabava nikad ne dođe, a paradoksalno "sat-dva" se pretvori u neprespavanu noć i mamurno jutro.

Autori "This War of Mine" savršeno razumeju gejming kao medij, oni pljuju u lice deevoluciji umetnosti koja umetnost nije ni stigla da postane  pre nego što se svela na prost biznis, oni pljuju tešku, nikotinsku šlajmaru u plastična lica raznih Kol of Djutija i sličnih heroja našeg doba, oni na posletku znaju da su najveći kreatori igara Sid Mejer, Piter Molino i njima slični, koji se nisu upinjali da, vodeći igrača za ruku, ispričaju priču, već su danima tražili odgovoro na pitanje "a šta kada bi igrač mogao da...?", "šta bi bilo da zamenimo uloge?". Oni znaju da igrač treba da se igra, ne baulja pravolinijskom linijom koju je neko drugi za njega zamislio i iscrtao. Oni znaju da su igre - igre, a ne filmovi!

I upravo to.

U ovoj igri niste nabrijani marinac koji, sa izdržljivošću koja razneseni mozak i prosuta creva vraća na svoje mesto prostim čučanjem iza kante za smeće, do kraja igre bez ikakvih posledica po mentalni sklop (koji, zapravo, i ne poseduje, pa samim tim vređa nas sa ove strane monitora) naslaže par hiljada mrtvih "zlih ljudi", već upravljate bednom grupicom civila koja je uvek na ivici umiranja od gladi, krvarenja, bolesti... ili zatezanja omče i samoubistva. 

Igra se odvija u dve dimenzije i donekle najviše podseća na spoj XCOM serijala, fantastičnog indie hita od pre neku godinu - Faster Than Light i tipičnih igara preživljavanja koje postaju sve popularnije u poslednje vreme, sa trunčicom metroidvanie. Podeljena je u dve faze. U prvoj, koja se odvija preko dana, vodićete brigu o svom skloništu i potrebama ukućana. Popravke na kući, obezbeđivanje osnovnih životnih resursa - izgradnja zamki za pacove, baštica, kolektora kišnice, sklapanje improvizovane peći za hladne dane ili pak popravku razlupane gitare, oštećenog vojnog šlema, ali i destilatora za munšajn i niza drugih stvarčica, manje ili više, neophodnih za opstanak. Noć donosi mogućnost slanja nekog od članova tima na istraživačko-sakupljačko-borbene misije, dok preostalo ljudstvo ostaje ili na straži - upadanje manje ili više odlučnih lopova je zaista često - ili ušuškano u krevetima, oporavljajući se od ranije stečenih povreda i/ili prehlada. 

Random generisane lokacije (crkva, bolnica, apartmani, hotel, glavni trg...) će sa sobom donositi određen broj raznolkih resursa, ali i opasnosti, pa je pravilan izbor lika za konkretnu misiju bitan - da li ćete slati dobrog borca, majstora u šunjanju, možda čoveka koji može više tereta poneti ili pak kuvara samo zato što je... najmanje je na vama i može značitir azliku između života i smrti.

Naravno ukoliko vašeg ratnika naoružate sačmarom, nožem i kesom municije sve će biti mnogo, mnogo lakše... samo što takvih magija za kasapljenje nedužnih ljudi nećete uvek imati, ako ikad.

Suštinski, igrati "This War of Mine" kao Rambo, iako možete, nije baš i preporučljivo. Never go full retard. Na stranu rizik i potreba za velikim količinama zavoja - krv do lakata vaših likova imaće fatalne posledice. Kao da sama briga o hrani unutar sasvim opustošenog grada nije dovoljna, moraćete brinuti i o raspoloženju ljudi. Nabavka knjiga, cigareta, kafe, gitare, pružanja pomoći susedima sve to će ih koliko-toliko držati na površini, dok ubistva, pogibja sadrugova, pljačke i  na kraju samoća će ih sasvim lomiti i u tim situacija od dobre, stare munšajnerske brlje nema boljeg leka - autori očigledno nisu imali hrabrosti da u igru ubace drogu.
Na kraju, ova igra nije o proždiranju pacovskog mesa i ratu kao takvom, već o onom elementarnom ljudskom koje biva stavljeno na ispit tokom najtežih situacija. 

Sasvim slomljen lik vrlo lako može dići ruku na sebe.

Vizuelno igra izgleda predivno - jednostavno, ali efektno. Crno-belo, izrazito mračno i sumorno. Muzika samo ide niz tu liniju. Uz tematiku, celokupnu realizaciju i na kraju prezentaciju dobijamo igru koja pršti od jake atmosfere, koja uspeva u nekoliko navrata da naježi, iako nije horor, da razvali usta i prikuca donju vilicu za pod, a ponajviše da vas posrami.
Autoru svakako znaju da su atmosfera i imerzivnost temelji dobre igre.

Ukoliko bi tražili mane...
Osim onih koje proizilaze iz same limitiranostri indie prirode ovog naslova - relativno uzak sadržaj, ne baš previše opcija... - ostaju nam par autorskih odluka koje su mehaniku igranja stavile ispred logičnosti, pa tako baš svaki lik u igri zna da napravi sve - od igle do lokomotive ili na primer vaša kuća, dobro branjena, biće stalno meta napada, dok okolne, napuštene ili one koje ste sami... ispraznili, ostaće bezbedne kao što bezbedne nisu bile ni u vreme mira, pa je daleko pametnije ne dovlačiti sve i svja odmah u kuću, već samo ono što ćete koristiti odmah.
No, mi uvek stojimo iza toga da je sama srži igre - odvratno stranjski gejmplje ili bezvezno, rogobatno "igrivost" - uvek osnovni prioritet, tako da se ne bunimo posebno, već pre samo pominjemo nešto što će pojedinima zapasti za oko.

Zaborav je ljudski blagoslov i kletva. Dok nam pruža olakšanje i mogućnost da nekako preživimo, on nam istovremeno otima važne životne lekcije i istine. Istinu da su, dok je zapadni svet ludeo za umetnošću Britni Spirs, nad glavama dece Balkana leteli bombarderi. Da i dan-danas, iako su nama vrhunac pobune i angažovanosti besni fejsbuk statusi protiv komunalne policije, negde nevini ljudi ugroženi. Da se puca u Novorusiji...

Uz "Transistor" i "The Last Federation" verovatno najbolji indie pokušaj minule godine.
Dobra igra vam ispriča svoju priču, dok vam zaista odlična pruži mogućnost da vi ispričate svoju.

Stvoren od strane koosnivača čuvenog Blizzard North-a, Runic Games je, čini se, nastavio tamo gde je dotična i velika kompanija negde u peridou nakon objavljivanja notornog WoW stala - beskompromisno pružanje zabave i ljubavi igračima diljem planete Zemlje. 

Krajem 2009. i početkom sledeće godine objavljuju svoju prvu igru - Torchlight, sa strane čiste mehanike veoma dobru, ali u svakom drugom, produkcijskom smislu, ipak skromnu, siromašnu igru, izgrađenu na bazama krajnje malog budžeta. Pošteno i zasluženo zarađen novac ulažu odmah u razvoj nastavka, koji je svetlost monitra ugledao tokom 2012. godine i od tada, pa do danas predstavlja sam vrhunac evolucije akcionog, izometrijskog RPG-a.

Najbolje bi bilo odmah preći preko svih strogo produkcijskih i vrednosti same prezentacije: literarnog, vizuelnog i zvučnog identita jer su to, po našem skromnom mišljenju, ponovo inferiorni elementi igre i jedini koji bi, eventualno, nekog igrača mogle odbiti.
Priča je nastavak na prvi deo: Alhemičar (jedan od igrivih karaktera u originalu) je iskvaren zlom koje je pobedio pod gradom Torčlajt, uz pomoć zle moći igra se i eksperimentiše sa balansom šest elemenata tog sveta... na novom heroju je da ga u tome zaustavi. Sama priča je izuzetno tanka, no i pored neozbiljnosti i klišeiziranosti, najveći problem je u načinu na koji je prezentovana - u obliku zidova teksta koje ćete dobijati od NPC-a, bez ikakve interakcije i makar privida nekog izbora, već će vam igra nuditi samo mutavu saglasnost u stilu kliktanja na simbol štikliranja kojim ćete prihvatati zadatke. Takođe, glasovna gluma ne postoji,  pa će većina, osim baš pažljivih i posvećenih, u nekom momentu odustati kompletno od praćenja storije.
Vizuelni identitet je identičan prethodniku  - jarke, napucane boje, mali broj poligona i primitivne teksture. Igra izgleda pre kao crtani film, nego li mračan, teskobni duhovni naslednik Diabla. Suštinski to je i jedina ozbiljna, a ponovo subjektivna, zamerka igri. Iako progresivno postaje sve mračnija - geografski predeli se menjaju od bajkovitih i pastoralnih livada, preko pustinje, napuštenih steampunk ttamnica, pa sve do uklete šume i klaustrofobičnih rudnika obasjanim pakleno crvenim svetlom na samom kraju - niti u jednom momentu igra ne dostiže ni zeru hororistične atmosfere  Diabla. Pa, ipak, modela neprijatelja ima zaista dosta, lepo izgledaju, okruženja su raznolika i takođe fino dizajnirana, poseban plus na veliki broj kalupa za random generisane tamnice i lagume.

Muzika je, sa druge strane, fenomenalna, što ne čudi jer je potpisuje Matt Uelmen, koji je baš kao i srce Runica, nekada radio za Blizzard i to na Starcraftu i WoW-u.


Ono gde Torchlight 2, baš kao njegov prethodnik, suvereno vlada jeste čist gejmplej koji je, unutar uskog h&s rpg podžanra, doveden do ultimativnog savršenstva. Gotovo je začuđujuće koliko igra ne donosi maltene ništa novo, a koliko istovremeno jeste savršeno utegnuta, koliko je iz nje eliminisan maltene svaka pojedinačna sitnica koja je igrače žuljala tokom partija starijih Diablo igara ili nekog od njegovih klonova. Materija proceđenja kroz niz filtera, očišćenja do savršene pitkosti vrhunskog viskija, Dijamant brušen do svoje minimalističke i neprikosnovene lepote.
Na početku birate jednog od četiri igriva karaktera: Berserker (izraziti DPS-er, velike brzine napada, dual wield-je lako hladno naoružanje u vidu noževa, vulverinovskih kandži i boksera, povezan sa životinjskim u sebi), Nomad (ranged karakter, najbolji sa lukovima i vatrenim naoružanjem koje dopunjuje relativno skromnim poznavanjem magije), Embermage (je klasičniji elementalni mag, sa mogućnošću specijalizovanja na poljima leda, elektriciteta i/ili vatre) i na kraju Inžinjer (kao suštinski tenk, ali jako zanimljiv sa svojom steampunk pozadinom i obojenošću). Tokom kreacije igrač ima mogućnost rudimentarne kastumizacije lika, kao i izbora pola, zatim i odabira svog ljubimca, koji tokom igre postaje jako koristan, iako nikada posebno bitan u samim bitkama.

Levelovanje ide brzo i lako zahvaljujući suludom broju neprijatelja koji će jurišati, gmizati, leteti, skakati ili se iza vaših leđa teleportovati, pa ćete do kraja prvog prelaza, ukoliko igrate temeljno i detaljno, preskočiti pedeseti nivo. Sa svakim levelovanjem dobijate pet poena koje koristite za podizanje osnovnih karakteristika: snage, spretnosti, koncentracije i vitalnosti. Svaki atribut donosi dvostruke bonuse, pa je većina, u određenoj meri korisna i potrebna za svaku od klasa. Tako na primer, pištoljima okrenutom Nomadu ili Bersekeru sa noževima magijska koncentracija nije na prvi pogled neophodna, ali ona pored podizanja nivoa maksimalne mane i snage napada baziranih na prirodnim elementima, takođe podiže šansu za takozvanu egzekuciju - istovremeni napad sa obe ruke. Tenkovima okretnost i veće šanse za izbegavanje neprijateljskih napada nisu posebno bitni, ali ulaganje u konkretni atribut donosi i povećavanje procentualne šanse za kritični napad koji nanosi više štete... i tako dalje. Suštinski, najbolji savet za formiranje heroja jeste ekspresno podizanje dva najbitnija atributa za određenog karaktera, a kasnije fino nivelisanje ostalih aspekta.
Sa svakim nivoom dobijate i jedan poen za investiranje u raznolike aktivne i pasivne skill-ove. Svaki karakter ima tri skill drveta, svaka aktivna specijalka podeljena je u tri tiera, pa tako sa dostizanjem svakog petog nivoa donosi dodatne bonuse.
Pored XP bara, postoji i sakupljanje slave, koju stičete ubijanjem šampiona koji su raštrkani na sve strane po mapama, kad god dostignete sledeći nivo legendarnosti dobijate još jedan, dodatni skill poen.
Jedina zamerka bi bila nebalansiranost pojedinih skill-ova koja čini igranje sa određenim karakterima prelakim i, još značajnije, tera igrače da maksimalno zanemaruju ostala umeća, razvijajući samo te najjače (što je, doduše, limitirano tako što određeni nivo specijalke možete dostići tek na određenom globalnom nivou vašeg karaktera)
Tu su i pasivni ili akativni spell-ovi u obliku svitaka koje pronalazite tokom igranja ili kupujete kod trgovaca koji pružaju mogućnost razornih magija čak i likovima koji nisu u tom smeru razvijani, to se balansira dugim periodom punjena dotičnih magija.


Borbe su brze, nabijene adrenalinom i na momente haotične, prepune prolivene krvi, raskomadanih  i raznesenih neprijatelja. Levm klik za osnovni napad, desni je za specijalne skill-ove, uvek možete mapirati po dva napada i pritiskom na "tab" ih brzo šaltati, isto je i sa setom oružja, pa je tako brzinsko menjanje između dalekometnog i naoružanja za blisku borbu omogućeno. Na numeričkim tasterima mapirate ostale specijalke i napitke, dakle sve standardno za ovaj tip igara.
Širok dijapazon skill-ova, postojanje ljubimca i niza prizvanih bića koja se bore na vašoj strani, kao i bogatog katalog neprijateljskih beštija koje uspešno koriste svoje specijalne napade otvaraju raznolike taktičke mogućnosti i svako malo makar za nijansu menjaju postavku borbi - dalekometni ratnik ili mag, oslonjen na slanje summon-ovanih bića na prvu liniju fronta, dok on lagano, sa bezbedne udaljenosti puškama ili magijama skida neprijatelja po neprijatelja, može biti zaskočen grdosijom koja se teleportovala njemu iza leđa i slično...


Kao što smo već rekli, sitnice čine TII toliko adiktivnim i ugodnim. Igra automatski čuva vašu poziciju, tako da je sva potreba za nasilnim igranjem do prve fontane/portala eliminisano - u igri postoje raštrkani veliki portali koje otključavate prvom posetom, kao i mali portabilni teleporti koji ostaju i nakon jedne upotrebe. Neprijatelji se ne respawn-uju napuštanjem zone ili izlaskom iz igre.
Priliv loot-a je savršeno balansiran, tako da ne postoje periodi u igri tokom kojih ćete doći do toliko superiornog zaštitnog i napadačkog hardvera, da ništa novo što pronađete neće biti zanimljivo. Istu opremu ćete duže vući jedino ukoliko sakupite čitave setove opreme od 5/6/7/8 komada - kompletiranje donosi veliki niz bonusa.
U većini sličnih igara novac postaje nebitan već nakon par sati igranja, u TII ga nikada nećete imati previše - kod trgovaca je uvek moguće naći dobar komad opreme, pa čak i deo nekog većeg seta. Pristuan je i svojevrsni apgrejder opreme - u gradu ćete svaki komad oklopo, nakita ili naoružanja moći dva puta da poboljšate, a usput ćete nailaziti na specijalce koji će pružati mogućnost i trećeg apgrejda. Poboljšanja su random i nekada donose zaista korisna poboljšanja, ali nekada predstavljaju i bačene pare. Ukoliko baš akumulirate prevelike svote, tu je i "kockar, koji vam za nekoliko kesa zlatnika nudi mogućnost da kupite "mačku u džaku" - potencijalno item velike vrednosti i moći, a najverovatnije čisto smeće. Tu je i mogućnost povratka poslednja tri uložena skill poena, ukoliko ste slučajno pogrešili, isprobavali nešto novo ili se jednostavno predomislili.
Inventar nije prevelik, ali svaki item zauzima samo jedno polje, bez obzira na veličinu, a za napitke i ostale magijske stvarčice i drangulije postoje odvojeni tabovi. Takođe vaš ljubimac ima svoj prtljag i moguće je živuljku poslati samostalno do grada da ga rasproda. Tako je efektivno eliminisana jedna od najvećih boljki ovakvih igara - prečesto letenje do grada kako bi se ispraznile premale i prebrz napunjene torbe potpuno neupotrebljive opreme. Takođe, u igri postoji pecanje u vidu mini-igre, a onim što ulovite možete nahraniti vašeg krznatog ili pernatog miljenika, klopa će ga na određeni vremenski period transformisati u veće i eventualno moćnije stvorenje.
U slučaju zaginjavanja igra vam nudi podizanje iz mrtvih na mestu na kom ste pali, na ulazu u zonu ili nazad u gradu, prva opcija je najskuplja, sledeća krajnje pristupačna, a respawn u prijateljskom hub-u besplatan.

Pojedinačne mape su poveće i na svakom ćošku se može dogoditi nešto, pa igra dodatno motiviše istraživanje - neka skrivena tamnica, sporedni kvest, teleport ka nekoj paralelnoj ravni...
Endgame sadržaj je takođe zanimljiv...

Podrška za multiplejer je sjajna - pored onlajn igre, moguće su i LAN partije. Mod je ko-operativan i maksimalno može igrati šest ljudi. Jedna značajna sitnica - svai igračl dobija svoj plen, tako da nema svađa i pucanja prijateljstava i dugogodišnjih veza zbog sekire koja čini 809 dmg-a u sekundi.

Mogli bi još nabrajati niz takvih naoko malenih stvari, ali istovremeno i stvari koje su igrači želeli godinama, a nikog nije bilo da ih čuje.
Zaista, jasno je da iza TII ne stoji nikakav dizajnerski genij, već samo krajnja posvećenost i zaljubljenost u dotični žanr, kao i sujete lišeno osluškivanje igračke zajednice.

Igra je laka, pa se iskusnijim igračima - koji znaju šta rade sa svojim likom i u malom prstu drže sve statistike za napad i odbranu - preporučuje igranje na maksimalnim nivoima težine, jedino tako će finalno probijanje kroz klaustrofobične hodnike biti mukotpno, a spremanje za konačni okršaj - sa odlaskom u grad, dopunjavanjem zaliha napitaka, konačnim budženjem statistika i uklapanjem najjače dostupne opreme - klimakterično.