Zombie Geek

Ako bi pričali o delima koja su zaista oblikovala i menjala žanr epske fantastike (pa i vascelo epsko pirpovedanje kao takvo, koje postoji od počeka civilizacije pa do sada) o knjigama Ursule Le Gvin (Le Guin)... ne bi pričali. Kada bi to zaista bio slučaj, moderni pisci ovog - suštinski - jako konzervativnog i promenama ne posebno privrženog žanra, bi imali sasvim drugačiji katalog objavljenih dela, a sam žanr, jelte, sasvim drugačije lice.

Dok se mlađane generacije pisaca (kao i generacije pre njih) takmiče u tome da njihovi opisi i dubine sveta nadmaše Tolkina ili pak da njihovi anti-heroji budu prijemčiviji i simpatičniji od Konana, a svi skupa se međusobno jure u broju stranica i tomova (što postaje već suludo sasvim) njihovih prerazvučenih i često dosadnih priča, Le Gvinova u tri kratke knjige pokazuje apsolutnu nadarenost i umeće u praktikovanju sasvim drugačijeg pristupa žanru.

*****

Prvi deo trilogije je - "Čarobnjak Zemljomorja" (A Wizard of Earthsea) i danas je često svrstavana u young-adult književnost, što je suštinski valjana odrednica, no nemojte da vas asocijacija na svetlucave vampire i slične stvari koje se adolescentima serviraju danas omete - ovo prevazilazi starosnu odrednicu, baš kao i svaka dobra priča. Poenta je u potpunoj univerzalnosti i istinama koje stariji znaju, ali moraju da primenjuju konstantno, do same smrti. 

Ged je glavni junak i jeste tipičan tinejdžer... osim što ima veliku moć u sebi. Nestrpljiv, željan dokazivanja, napretka, znanja, poštovanja i divljenja svojih vršnjaka, a i onih starijih od sebe. Poreklom iz nebitnog planinskog sela, stiže u magijsku školu na ostrvu Rouk. U nekom nesmotrenom momentu dokazivanja starijim učenicima, on oslobađa drevno zlo, senku koja će ga juriti do kraja knjige.

Jedva preživeo, isprva se mesecima oporavlja, da bi kasnije nastavio da beži od Senke, a zatim se okrenuo i počeo da "lovi lovca".

Tokom čitanja razmišljaćete o tome da li je Le Gvin najgori pisac ikada, apsolutni amater, nesposoban da razume kako bi to knjiga trebala da se odmotava i funkcioniše ili ćete pak shvatati kako je ona prozrela sve tajne pisanja i odbacila ih maltene u kompletu.

Od samog početka znamo da je Ged doživeo duboku starost i postao moćni i slavljeni čarobnjak. Dakle znamo da mu se baš ništa tragično neće dogoditi, čak ni u momentima zaista teškim i uzbudljivim.

Svi smo mi zavoleli epsku fantastiku zbog dubokih i razvijenih daleki svetova. sa širokim prostranstvima i razgranatim mitovima i istorijama. Sa mnoštvom naroda, kraljeva, rasa i vrsta. 

Ovde toga nema. "Zemljmorje" je maleno i spisateljica uopše ne troši previše vremena na detaljnije prikazivanje.

Likovi ovde, osim glavnog, su skice, tu čisto samo zato što su neophodni za priču. Stereotipi u nekoliko reči opisivi.

Sve to ima smisla i jasno je zašto tako dobro funkcioniše, iako ne bi trebalo sa tačke zanata.

Ovo nije eskapistički ep u kojem ćemo izgubiti sebe i desetine svojih mrtvih sati, dane i dane svojih života. Ovo je sve samo ne to. Duboka introspekcija nas čeka. Sve bitno se ovde dešava u samom glavnom junaku - Gedu, sa kojim ćemo se pre ili kasnije poistovetiti. 

Dihotomiju dobra i zla autorka nikada ne prevazilazi, ali je iz nekih kosmičkih ravni, spušta u čoveka, dečaka u ovom slučaju. Svu borbu što se odvija pod zidinama Helmovog Ponora ili ispred Crne Kapije, ona odvodi u dušu čoveka. I tu i dolazi do pobede, jedine prave pobede. U spoznaji zla i mraka u sebi i konačnog prevazilaženja, držanju istog u ravnoteži. Nekada čak i svesno šireći i oslobađajući ga. Biranju manjeg zla kao posebno teškog zadatka. 

*****

Druga knjiga u serijalu je - "Grobnice Atuana" (The Tombs of Atuan) i suštinski se bavi istom tematikom - odrastanjem, ulaskom deteta u svet odraslih. Ovoga puta ženskog - Tenar (poznata i kao Arha) je izabrana devojčica koja treba da nasledi jedinu čarobnicu izolovanog hrama u pustinji, posvećenog mračnim Bezimenim gospodarima.

Dok se prethodna bavi unutrašnjom borbom između dobra i zla, "Grobnice" konkretnije prikazuju sukob mlade devojke sa svetom odraslih. Ona je dete, radosno i razigrano, znatiželjno, slobodno baš kao što je i svako dete slobodno. Ali prerano biva odvedena od kuće i bačena na nepoznato i strano mesto gde treba da uči i postane nešto što i nije sama izabrala - vrhovna sveštenica. Čak joj se govori da je ona samo još jedna inkarnacija, samo još jedan život u neprekidnom nizu, da ono što je bila i nije bitno, nije čak ni istina.Tako svetla ulazi u izolovani svet mraka - podzemnog sveta, surovih i krvavih rituala, kazni i pravila, ćudlljivih bogova i političkih igara i borbe za vlast i moć.

Možemo reći da ovde imamo sukob slobode sa redom i obavezama, svetla i mraka u nekom širem smislu, koji nije vezan konkretno za dobro i zlo.

Le Gvinova ovde i tokom pripovedanja ruši klasičnu epsku strukturu i ide dalje u svojoj filozofiji odbacivanja nepotrebnog, toliko daleko da praktičnbo pola romana i nije napisano. Ged se ponovo pojavljuje, ali ovde kao sporedni lik, ili konkretno drugi po važnosti. U uobičajnom smislu čak i moderne epske fantastike bi imali dualnu, uporednu radnju, ali ovde je to sasvim preskočeno. On upada u grobnice u pokušaju da ih opljačka, da uzme predmet posebne moći i važnosti, ali konkretnije o njegovim avanturama saznajemo samo iz očiju mlade sveštenice koja ga u istim zarobljava.

Kraj je i ovde lako naslutiti, ali to ponovo ne znači da knjiga iole gubi na draži. I mnogo toga govori o našim izborima životnim i činjenici da, baš ka ni Ged u prvoj knjizi, ne radimo zaista ono šo želimo uvek i da su nam izbori često uslovljeni, a da kada su i naši, oni su često ponovo to manje zlo.

*****

Poslednja knjiga trilogije jeste - "Najdalja Obala" (The Farthest Shore).

Ged je ovde već čarobnjak u zrelim godinama, a glavni lik je ponovo mlada osoba kojoj je sudba već odredila veliku ulogu. Ovog puta u pitanju je Aren, sin ne posebno bitnog kneza, pred kojim je veličansvena budućnost.

Njega i ostarelog Geda praićemo na putovanju i kroz prostranstva Zemljmorja, pa čak i u zemlju mrtvih, na zadatku da poraze Kralja Senki koji obmanjuje ljude, iz njih izvlači znanje, veštinu i zapravo svu dobrotu i svetlo, zauzvrat obećavajući besmrtnost.

Ovo je najsporija od svih, najatmosferičnija. Snena i lagana. Promisao o balansu svega u prirodu (koja ovde samo doživljava svoju filozofsku zrelost, bivajući prisutna i u dve prethodne), pre svega života i smrti kao najbitnijim... makar onog postojanja kojeg smo kao smrtnici iole svesni.

Prihvatanje smrtnosti jeste konačna etapa odrastanja, što i jeste tematika koju ova trilogija tako temeljno i dobro obrađuje.

Kroz odnos Geda i Arina imamo prikazanu interakciju starog i mladog, Geda koji je sasvim promenio ulogu u odnosu na prvu knjigu, gde je on bio učenik. Krug otac-sin-otac.

Kao i sam kraj koji donosi poslednji izbor i veliku žrtvu, za koju je ipak samo odrasli i u potpunosti formiran čovek neophodan.

*****

Uz sve ovo, još mnogo toga nismo pomenuli.

Knjige se mogu čitati kao sasvim dečije bajke, kao storije o odrastanju, možemo im pristupiti i kao ateističkom štivu i oštroj, ali suptilnoj kritici religija, kao vežbu u žanru ili pak sve to od jednom.

Mnogo drugih tematika i simbola je ovde provučeno možda i po prvi put u istoriji epske fantastike - pominju se narkotici i bolesti zavisnosti, diktature, određene crte feminizma...

Sa ove tri knjige je suštinski zatvorena priča Geda čarobnjaka. Tek dvadesetak godina kasnije Le Gvinova piše i četvrtu - "Tehanu", koja nastavlja storiju o Tenar.

Nakon nje, još dve knjige koje nisu do današnjeg dana prevedene na naš jezik.

Te naslove j pročitao nisam, pa o njima neću ni pričati ovde. 

No, originalna trilogija svakako predstavlja jedno od najbitnijih dostignuća EF-a, ako ne i najveće, vrhunsko kojem sav buljuk savremenih konkurenata, sa svim svojim hiljadama stranica, zaista ne prilazi ni blizu.

Roguelike vs. Rogue-lite

Ukoliko bi do pre nekoliko godina pokušali da nađemo najnebitniji žanr video igara na personalnim računarima verovatno bi došli do roguelike etikete, pod uslovom da bi se iste uopšte i setili. Krajnje marginalizovana, uska niša za HC gejmere, nepristupačni, surovi podžanr dungeon crawl igara, koje su i same još od sredine devedesetih u zapećku mainstream pažnje. 

Roguelike format podrazumeva igre koje, jelte, podsećaju na Rogue, naslov iz davne 1980. godine. Random generisane tamnice, potezna borba, permanentna smrt su neke od osnovnih karakteristika ovog žanra, dok je praktični izostanak grafike i vizuelnog stila dalje od onog apsolutno neophodnog verovatno nuspojava koja je i jedna od osnovnih krivaca za nepopularnost žanra...
Plamen kulta kroz decenije prenosilo je nekoliko projekta, od kojih je Angband možda i najbitniji - zanimljivo je da je i sam u konstantnom razvoju još od 1990. i iz njega je iznikla nekolicina samostalnih naslova (poput Zangbanda, za razliku od originala zasnovanom na tolikovskoj fantaziji, ovaj je priklonjen Rodžeru Zelazniju), praktično predstavljajući definiciju i najsvetliji primer svega pozitivnog što jeste posvećena, od sveta izdvojena, hardcore gejmerska PC zajednica.

Sve bi to bilo divno, bajkovito i nebitno da u poslednjih nekoliko godina pomenuta etiketa nije postala omiljena reč među indie razvojnim timovima i igračkim hipsterima, pa je koriste za sve i svašta.
Fanovi starih igara su skočili u odbranu svog kulta, novi igrači koji iste nisu ni igrali skaču takođe u odbranu istih kkao bi delovali "načitanije" i previše buke oko ničega.
Mi ovde nećemo ulaziti dublje u tu raspravu. Po skromnom mišljenju autora teksta, roguelike ne bi morao biti striktno korišćen za Rogue klonove, niti bi recimo isključivanje poteznog karaktera značio da određena igra ne pripada više tom žanru, baš kao što to nije slučaj sa RPG igrama u realnom vremenu. No, kako bi se upravo takva rasprava izbegla u naslovu je iskorišćena šira i prihvatljivija odrednica - rogue-lite.

Rogue-lite više i ne možemo smatrati žanrom u klasičnom smislu, koliko skupom specifičnih mehanika od kojih mogu biti sve ili većina primenjene u nekoj igri. Pošto jeste ideja da u narednom periodu pišemo o više raznolikih naslova inspirisanih Rogue-om, a koje se kreću od klasičnijih i približnih klonova, pa sve do igara koje su suštinski FPS ili RPG, smatramo da je i ponajbolje iskoristiti ovu "žanrovsku" odrednicu.

Zašto leto i roguelike/-lite?
Leto nije predviđeno za duge igračke sesije za računarima, nikako. Ove igre karakteriše upravo to što jedan run retko traje duže od sat vremena, a nekoliko kratkih nivoa i spektakularnih boss okršaja možete spakovati i u znatno manje vremena.
Već u planu imamo 5-6 tekstova, ali broj možda bude i veći...
Počnimo.


Binding of Isaac - Rebirth

Od samog početka Binding of Isaac (u nastavku BoIR) ne krije su svoju izopačenost.
Postavka priče je duboko uznemirujuća. Majka, religijski fanatik i šizofrenik (mada, moguće da je samo osoba zaista bliska starozavetnom Bogu, jelte) od Tvorca dobija nekoliko uputa vezanih za odgoj njenog sina Isaaca - da mu skloni igračke, da ga zatvori u sobu i na posletku, kako bi i sasvim dokazala svoju vernost, da ga žrtvuje - ubije. Ulazi u njegovu sobu sa kuhinjskom nožekanjom... Mali nesretnik u poslednji čas pronalazi otvor u podu i odlučuje da, pritom baš i nemajući neki posebni izbor, uskoči u isti, poput Alise... pa ne zaista, Alisa je upoređenju sa njim samo razmaženo, sanjivo derište.

Sve što sledi nakon uvodne ekspozicije nije ništa manje uznemirujuće. Vizuelni identitet igre jeste jednostavana i minimalistički, mogli bi čak reći i amaterski. No, upravo to ne deluje kao slučajna odluka autora, već naprotiv - sve ovde liči na karikaturne crteže deteta najmlađeg uzrasta. Na sveske, bojanke i crtanke svih nas u kojima i iskeženi nepravilni krug (vaistinu, glorifikovani krompir) jeste esencija užasa i jeze. Sam Isaac je tek nešto više od "Čiča Gliše", čudovišta protivu kojih se bori su jednostavno nacrtani pauci, muve, crvi, nedefinisane odvratnosti ili jednostavno gomile... govana. Zvuci vrisaka i plača su sporadično prisutni. A, osnovno oružje u igri su Vaše suze. Dobro ste pročitali.

Mehanički BoIR je, pa, spoj originalnog Zelde, Rogue-a i bullet hell igara. Podeljena na manje od deset nivoa, koji su pak iscepkani na random generisane i raspoređene sobe koje uglavnom funkcionišu kao izolovane arene od momenta kada prvi put uđete u njih - sva vrata bivaju zaključana dok ne pobijete sve neprijatelje. I suštinski to bi bilo to. Jednostavna borba koja podrazumeva korišćenje jednog-jedinog oružja - pomenute suze - uz povremeno aktiviranje ultimativnog napada (pod uslovom da ga imate uopšte). Suštinski u sukobima je daleko bitnije biti svestan svog okruženja - položaja prepreka, zamki, neprijatelja, kao i njihovih osobina - načina i brzine kretanja, kao i napada i onoga što se dešava kada ih ubijete (pojedini eksplodiraju, drugi se rastvore na niz manjih varijanti i slično...), izbegavanje svega toga, dok tek okvirno pucate na neprijatelje.


Ali.
Svaki run je ultimativno drugačiji od drugog!
Količina sadržaja spakovanog u ovako mali okvir je zaista neverovatna. Esencija napretka tokom svake partije jeste ogavan, odbojan, uznemirujući telesni horor - vaš lik će kupiti razne pasivne predmete koji će ga fizički menjati, mutirati, unakazivati. Tako će maleni, golišavi dečak u kratkom vremenskom roku moći da stekne nerođeni fetus na svom licu, mamin karmin na usnama, dodatno srce na grudima, rogove, muve oko glave... Nikada nećete znati na šta ćete sledeće naleteti i kako će to promeniti i dalje definisati aktuelni run.
Tu je i niz drugih stvari na koje ćete nailaziti - tarot karte i razne šarene tablete koje možete da konzumirate i koje će često imati nepoznato dejstvo na Vas, što će Vam ostavljati mogućnost da rizikujete igrajući se sopstvenom sudbinom. Autoru teksta se desilo da na kraju poslednjeg nivoa pokupi nepoznati lek (nakon prvog ispijanja istog ostaje poznat do kraja run-a), bio je to jedan od najboljih prelazaka do sada, zaista sam bio zver nezaustavljiva, ipak sam progutao lek nadajući se nekom dodatnom bonusu... ispostavilo se da mi je oduzeo maltene sve health poene i to što je malo ostalo jednostavno nije bilo dovljno za poslednji boss okršaj.
U najboljoj tradiciji žanra, BoIR konstatno igraču ostavlja mogućnost da se kocka, da ne kažemo, da se tragično zajebe. Da li je u pitanju nešto sitno i baš bukvalno - po nivoima ćete nailaziti na slot aparate u koje možete da uložite novac ili čak krv (zdravlje) u nadi da ćete dobiti nešto korisno. Takav vid usputne kontemplacije i odmeravanje rizika, uloženog i potencijalnog dobitka jeste konstantan. Nekada ste u toliko očajnom položaju da je igranje sa sudbinom i slaba nad au srećan ishod jedino rešenje. Broj ključeva koji je potreban za otvaranje soba sa predmetima i prodavnicama, kao i retkim kovčezima je limitiran (mada i to zavisi od prelaska do prelaska) pa ćete razmišljati šta da otvorite, bombe koje postavljate u simpatičnom stilu Bomberman-a možete čuvati za velike okršaje ili ih pak random bacati po nivoima u nadi da ćete ispod raznesene gomiletine kamena naći nešto korisno. Esencijalni deo iskustva jeste biranje da li ćete čitav nivo očistiti i tako rizikovati gubljenje zdravlja ili se pak odmah ustremiti na "kraljicu".


Naravno, toliko izražena nasumičnost zna da bude i nepošteno u određenim momentima. Osnovno oružje je - i bukvalno - patetično i bez nekih značajnih pasivnih bonusa nećete sa njim daleko stići, a igra vas već vrlo brzo može načiniti jako moćnim ili pak biti krajnje škrta i pružati beskorisne predmete i bonuse. Draži svakako ima i u tome - radovaćete se ludoj sreći nekada, a nekada pak očajnički pokušati da radite i preživite sa ono malo što Vam je univerzum dao.
BoIR pruža mogućnost automatskog sačuvavanja pozicije i nastavak igre i nakon izlaska iz iste, ali ukoliko poginete - to je to, ne postoji učitavanje prethodnog momenta. Kako bi bio izbegnut osećaj da su pojedini prelasci samo gubljenje vremena, postoji i određena stalna progresija - možete otključavati brdo nekih lepih i (manje ili više) korisnih stvari, od kojih su možda najzanimljiviji novi likovi sa kojima možete igrati, a to su razne bilbijske figure - Magdalena, Eva, Samson, Juda, Kain, Azazel, Lazarus... Koji će nijansiranjem statistika i nekim određenim značajnim razlikama omogućiti više uticaja na svaki run. Azazel je možda i najveći game changer jer leti i tako lako dolazi do skrivenih delova mape, ne mora posebno da  brine o konfiguraciji prostora generalno, a takođe i jedini ima osnovni napad koji nisu suze, već neki plameni mlaz koji ima kraći domet i potrebno mu je vreme da se napuni, ali je razoran praktično od samog početka.

Igra je atmosferična, a sa svakim nivoom sve crnja i jezivija. Putovanje koje će krenuti u podrumu, završiće na toplom i vlažnom mestu, snu svakog vrhunski sjebanog i traumatizovanog edipovca. Neprijatelji su sve čudniji, a "kraljice" koje Vas čekaju na kraju istih, sve luđe i luđe. Tu polako shvatate da je narativ ovde izuzetno bitan i da postoji nekolicina različitih krajeva, kao i mesta za mnogo tumačenja svega ovoga. Ali, o tome možda neki drugi put...

Ne postoje reči kojima bih mogao dovoljno da nahvalim i preporučim BoIR, nikako u pitanju nije savršena igra, mane smo uz sve prednosti ovde takođe izneli, ali igranje nikada i nije bila potraga za savršenstvom, već adiktivnom zabavom i eskapizmom. Dok, Isaac to svakako donosi, uz sve to ima i visoke artističke domete.
Ovo je Zelda aktuelnih generacija.
Ovo je igra za sva vremena.

"All the broken and shunned creatures. Someone's got to care for them.
 Who shall it be if not us?"

Gotovo je.

I nije dobro.

Nakon odgledane poslednje (duple) epizode sve što je ostalo jeste bes koji lagano jenjava, za sobom ostavljajući gorak ukus u ustima. 

Iznenadni i posrani kraj viktorijanske horor serije Penny Dreadful je samo još jedan podsetnik da je emotivno investiranje u televiziju najveća glupost i mazohizam koji čovek sebi može da priušti... ili je makar u ravni sa zaljubljivanjem u heroinskog ovisnika (nakon što si već bio zaljubljen u 2+ takva pokojna slučaja) - znaš da ćeš se sjebati na kraju, znaš da neće biti dobro, znaš da će te prerano i tragično napustiti, ali ipak to radiš, jebo mater svoju glupu.  

Možda treba reći za ljude koji do sada nisu uopšte pratili seriju - bez obzira na sve obavezno je pogledajte!

U pitanju je vrhunski pokušaj da se u televizijski format spakuje nešto zaista prelepo i vredno. Kroz prve dve sezone i veći deo treće (koja je, ipak, problematična čitavim svojim tokom u smislu razvoja radnje) bićete oduševljeni sa koliko su ljubavi i pažnje pisani ovi likovi - iako je većina njih stara između sto i dvesta godina i odavno predstavljaju večnost ljudskog stvaralaštva - osećajući kako vam se dijalozi urezuju duboko u dušu ili ćete se pak samo diviti povremenim vrhunskim vizuelnim dometima same serije.

Za sve nas  koji smo rasli ili pubertet proživljavali uz viktorijansku književnost i Universal crno-bele monster filmove, ovo je raj. Za sve nas koji volimo romantičarsku poeziju - ovo je raj. 

Serija koja u viktorijanski London smešta maltene sve mračne i sjebane junake i anti-junake tog doba britanske književnosti - Dr. Frankenštajna i njegovu kamarilu čudovišta, Dorijana Greja, Drakulu, Minu, njenog oca, jednog vukodlaka, gospodina Hajda... kao i nekolicinu originalnih i jednako moćnih (ako ne i moćnijih) karaktera, povrh svega stub čitavog narativa - Vanesu Ajvs, koju glumi ovde fenomenalna (što se ne može reći za čitavu njenu filmsku karijeru) Eva Grin. 

Iskreno, čak mi se ni ne ulazi u detalje koji bi sasvim dočarali ono što za mene znači ova serija ili je do pre neki dan značila. Pretvorilo bi se to u nešto što bi na imaginarnom listu papira i odveć ličilo na emotivno trabunjanje pretenciozne, debele gotičarke vama, a meni bi  bilo preterano lično i nepotreno.

Velika je vrednost ta što u vremenu kada ni sam Universal - filmski studio koji je praktično ove likove doneo širokim masama i učinio ih ikonama - ni sam ne zna šta će sa njima. Svako malo se šuška o nekoj modernizaciji i stvaranju filma ili serije filmova nalik marvelovim superherojskim. Frankenštajnovo čudovište, Čovek-Vuk i Drakula odavno nisu strašni i dok neko mašta o akcionim filmovima sa njima u glavnim ulogama, ova serija nam donosi nešto mnogo, mnogo više. Ovo je priča o nakazama, o čudovištima i/ili čudovišnom društvu u kome se oni nalaze, o kompletnoj sjebanosti sveta, sveobuhvatnoj i temeljnoj, bivajučći pritom ljudskiji od ljudi. 

No, ovo i nije tekst suštinski o tome, već pre svega o samom kraju serije.

Poslednje dve epizode

Kvalitet serije jeste toliko visok da i tokom svojih najnižih momenata ima predivnih momenata. U duploj epizodi koja je prikazana u nedelju imamo scena koje jesu upečatljive i na nivou na koji smo navikli - poslednji dijalog Lili (za neupućene, Frankenštajnova Nevesta) i Dorijana Greja, recimo, koji suštinski pokazuje potpuni besmisao njihovog odnosa i poduhvata iz poslednje sezone (što predstavlja samo jednu od tački u kojoj se gubilo vreme za bitnije stvari, ako je već serija bila osuđena na kraj), ali pak takav poduhvat dva besmrtnika sebi mogu da dopuste. Otvaranje poslednje epizode je bilo prelepo, pa i sama poslednja scena je dovoljno upečatljiva... ali scena koja je trebala da bude vrhunac i konačno razrešenje serije je toliko očajno, beznadežno, tragično loša i sramno glupa da je sve to nebitno.

Vanesa Ajvs umire. Umire od ruke Itana - Vuka Božijeg, vukodlaka. Nakon toga što je prebrzo i prelako, bez dovoljno dobrog objašnjena i dovoljno vremena tome posvećenog, pala i konačno u mrak i u naručćje Drakule, nakon što deset minuta ranije je vidimo kako kaže prelepu rečenicu upravo njemu...

"Fear not old prophecies. 

We defy them. 

We make our own heaven and our own hell."

Odlučuje da umre za svet.

Za svet koji kroz čitavu seriju nije ništa do jedno odvratno, industrijalizovano, bolesno mesto u kojem je sva lepota u pojedinoj i retkoj malenoj stvari. Za svet koji ju je mučio i upropastio, baš kao što je upropastio i Frankneštajnovo Čudovište - kao možda najbitnijeg sporednog lika ovde - kao što je i Itana upropastio - uvlačeći ga u vrtlog genocidnog rata između amerikanaca i indijanskog Apači plemena - kao što je upropastilo i samog doktora Frankenštajna - indkukujući mu bolesne i prevelike ambicije... Za taj svet ona umire. Umire da bi održala baš takav status quo.

Da je ona neka glupača, religijski fanatik - u redu. To bi imalo smisla. Ali ona to nije. Za nju je religija očajnički tračak nade, kada sve drugo propadne, kroz nju je tokom serije idealno prikazivana upravo smrt hrišćanstva... samo da bi se sada na kraju tome pljunulo.

Kroz nju - devojku opsednutu demonima - i Itana - mladića takođe mučenog svojim demonima i činjenicom da tokom punog meseca čini gnusobna zlodela kojih se ne seća - suptilno i legano je građen odnos privlačnosti i duboke ljubavi i razumevanja kakav retko viđamo na televiziji, da bi sa druge strane na brz i površan način bio skarabudžen njen odnos sa Drakulom. 

Western eskapade kojima sam se radovao pre početka treće sezone na posletku su samo oduzele dragoceno vreme koje je moglo biti posvećeno vanesinoj priči, isto je i sa već pominjanim aferama

Dorijana i Lili ili doktora Frankenštajna i Hajda. Čak je i Čudovište dobilo nepotrebno patetičan kraj, koji smo već imali praktično - on je svoju porodicu odavno izgubio, nije bilo baš nikakve potrebe da je gubi po drugi put, a i čak i da jeste, sve je to trapavo i na brzinu odrađeno.

Zašto bi iko sebe žrtvovao za svet koji zna da je odvratan i vredan?

Pozitivno tumačenje kraja bi bilo da Vanesu za svet toliko boli kurac da odlučuje da sve prekine zauvek. Ispuni drevno proročanstvo i pusti da je Vuk Božiji spasi, dok svet ostavlja da tavori u patnji i nesreći, između ostalih i svi njeni prijatelji. 

Na stranu čak i tumačenje te scene. Ona sama je tolik obolna za gledanje da ostavlja traume. Reči koje su izgovorene, redosled njihov, molitve, pogledi... Televizijske serije uglavnom ostavljaju nekoliko sezona da se srozaju do ovih dubina i govana, ova je uspela to da uradi u samo dve epizode i da nam iznenada natera ručak nazad na svetlost dana. 

Dno.

Ne znam tačno na kraju ni šta da mislim. Autor je rekao kako ovo jeste planirano još od sredine druge sezone - tačnije, planirana je smrt i kraj priče Vanese, dok je tek kasnije odlučeno da će to biti i kraj čitave serije, jer nema smisla bez nje nastavljati (sa čime se u suštini slažem). Nisam baš ubeđen u to. Moguće je da ne smeju da otvore paljbu po Showtime-u koji je, najverovatnije, prerano odlučio da okonča serije, ostavljajući dovoljno vremena da se makar kakav-takav kraj skrpi. Sve i da je tako, ponovo je moglo biti manje odvratno. 

Toliko je potencijala bilo ovde, toliko hrabrosti, kreativnosti i osećaja za lepo. Igranje sa postulatima viktorijanske književnosti i mitovima kao da nikada nije prestajalo. Učiniti od Drakule savršeno adaptiranog pripadnika modernog društva, osećajnog i elokvetnog, nasuprot opštoj slici surovog vladara iz Karpata zarobljenog u srednjem veku je samo odjek genijalnosti ranijih sezona i još jedan pokazatelj propuštenih prilika. Smešan kraj Itan-Hekata story arc-a. Ubacivanje nativno američkih simbola i animizma je moglo mnogo više toga da pruži. Elementi drugih drevnih religijskih i verski sistema su sasvim zapostavljeni, čak je i hrišćanski misticizam na kraju bastardizovan i banalizovan. 

Tekst je poprilično random, što očigledno jeste posledica mog besa i razočarenja. Putovanje jeste bilo divno, samo mesto do kojeg smo došli to nije.

A, možda sam to samo ja, možda sam samo želeo da vidim padanje večne noći i vladavinu stvorenja mračnih...