Zombie Geek

Ako bi pričali o delima koja su zaista oblikovala i menjala žanr epske fantastike (pa i vascelo epsko pirpovedanje kao takvo, koje postoji od počeka civilizacije pa do sada) o knjigama Ursule Le Gvin (Le Guin)... ne bi pričali. Kada bi to zaista bio slučaj, moderni pisci ovog - suštinski - jako konzervativnog i promenama ne posebno privrženog žanra, bi imali sasvim drugačiji katalog objavljenih dela, a sam žanr, jelte, sasvim drugačije lice.

Dok se mlađane generacije pisaca (kao i generacije pre njih) takmiče u tome da njihovi opisi i dubine sveta nadmaše Tolkina ili pak da njihovi anti-heroji budu prijemčiviji i simpatičniji od Konana, a svi skupa se međusobno jure u broju stranica i tomova (što postaje već suludo sasvim) njihovih prerazvučenih i često dosadnih priča, Le Gvinova u tri kratke knjige pokazuje apsolutnu nadarenost i umeće u praktikovanju sasvim drugačijeg pristupa žanru.

*****

Prvi deo trilogije je - "Čarobnjak Zemljomorja" (A Wizard of Earthsea) i danas je često svrstavana u young-adult književnost, što je suštinski valjana odrednica, no nemojte da vas asocijacija na svetlucave vampire i slične stvari koje se adolescentima serviraju danas omete - ovo prevazilazi starosnu odrednicu, baš kao i svaka dobra priča. Poenta je u potpunoj univerzalnosti i istinama koje stariji znaju, ali moraju da primenjuju konstantno, do same smrti. 

Ged je glavni junak i jeste tipičan tinejdžer... osim što ima veliku moć u sebi. Nestrpljiv, željan dokazivanja, napretka, znanja, poštovanja i divljenja svojih vršnjaka, a i onih starijih od sebe. Poreklom iz nebitnog planinskog sela, stiže u magijsku školu na ostrvu Rouk. U nekom nesmotrenom momentu dokazivanja starijim učenicima, on oslobađa drevno zlo, senku koja će ga juriti do kraja knjige.

Jedva preživeo, isprva se mesecima oporavlja, da bi kasnije nastavio da beži od Senke, a zatim se okrenuo i počeo da "lovi lovca".

Tokom čitanja razmišljaćete o tome da li je Le Gvin najgori pisac ikada, apsolutni amater, nesposoban da razume kako bi to knjiga trebala da se odmotava i funkcioniše ili ćete pak shvatati kako je ona prozrela sve tajne pisanja i odbacila ih maltene u kompletu.

Od samog početka znamo da je Ged doživeo duboku starost i postao moćni i slavljeni čarobnjak. Dakle znamo da mu se baš ništa tragično neće dogoditi, čak ni u momentima zaista teškim i uzbudljivim.

Svi smo mi zavoleli epsku fantastiku zbog dubokih i razvijenih daleki svetova. sa širokim prostranstvima i razgranatim mitovima i istorijama. Sa mnoštvom naroda, kraljeva, rasa i vrsta. 

Ovde toga nema. "Zemljmorje" je maleno i spisateljica uopše ne troši previše vremena na detaljnije prikazivanje.

Likovi ovde, osim glavnog, su skice, tu čisto samo zato što su neophodni za priču. Stereotipi u nekoliko reči opisivi.

Sve to ima smisla i jasno je zašto tako dobro funkcioniše, iako ne bi trebalo sa tačke zanata.

Ovo nije eskapistički ep u kojem ćemo izgubiti sebe i desetine svojih mrtvih sati, dane i dane svojih života. Ovo je sve samo ne to. Duboka introspekcija nas čeka. Sve bitno se ovde dešava u samom glavnom junaku - Gedu, sa kojim ćemo se pre ili kasnije poistovetiti. 

Dihotomiju dobra i zla autorka nikada ne prevazilazi, ali je iz nekih kosmičkih ravni, spušta u čoveka, dečaka u ovom slučaju. Svu borbu što se odvija pod zidinama Helmovog Ponora ili ispred Crne Kapije, ona odvodi u dušu čoveka. I tu i dolazi do pobede, jedine prave pobede. U spoznaji zla i mraka u sebi i konačnog prevazilaženja, držanju istog u ravnoteži. Nekada čak i svesno šireći i oslobađajući ga. Biranju manjeg zla kao posebno teškog zadatka. 

*****

Druga knjiga u serijalu je - "Grobnice Atuana" (The Tombs of Atuan) i suštinski se bavi istom tematikom - odrastanjem, ulaskom deteta u svet odraslih. Ovoga puta ženskog - Tenar (poznata i kao Arha) je izabrana devojčica koja treba da nasledi jedinu čarobnicu izolovanog hrama u pustinji, posvećenog mračnim Bezimenim gospodarima.

Dok se prethodna bavi unutrašnjom borbom između dobra i zla, "Grobnice" konkretnije prikazuju sukob mlade devojke sa svetom odraslih. Ona je dete, radosno i razigrano, znatiželjno, slobodno baš kao što je i svako dete slobodno. Ali prerano biva odvedena od kuće i bačena na nepoznato i strano mesto gde treba da uči i postane nešto što i nije sama izabrala - vrhovna sveštenica. Čak joj se govori da je ona samo još jedna inkarnacija, samo još jedan život u neprekidnom nizu, da ono što je bila i nije bitno, nije čak ni istina.Tako svetla ulazi u izolovani svet mraka - podzemnog sveta, surovih i krvavih rituala, kazni i pravila, ćudlljivih bogova i političkih igara i borbe za vlast i moć.

Možemo reći da ovde imamo sukob slobode sa redom i obavezama, svetla i mraka u nekom širem smislu, koji nije vezan konkretno za dobro i zlo.

Le Gvinova ovde i tokom pripovedanja ruši klasičnu epsku strukturu i ide dalje u svojoj filozofiji odbacivanja nepotrebnog, toliko daleko da praktičnbo pola romana i nije napisano. Ged se ponovo pojavljuje, ali ovde kao sporedni lik, ili konkretno drugi po važnosti. U uobičajnom smislu čak i moderne epske fantastike bi imali dualnu, uporednu radnju, ali ovde je to sasvim preskočeno. On upada u grobnice u pokušaju da ih opljačka, da uzme predmet posebne moći i važnosti, ali konkretnije o njegovim avanturama saznajemo samo iz očiju mlade sveštenice koja ga u istim zarobljava.

Kraj je i ovde lako naslutiti, ali to ponovo ne znači da knjiga iole gubi na draži. I mnogo toga govori o našim izborima životnim i činjenici da, baš ka ni Ged u prvoj knjizi, ne radimo zaista ono šo želimo uvek i da su nam izbori često uslovljeni, a da kada su i naši, oni su često ponovo to manje zlo.

*****

Poslednja knjiga trilogije jeste - "Najdalja Obala" (The Farthest Shore).

Ged je ovde već čarobnjak u zrelim godinama, a glavni lik je ponovo mlada osoba kojoj je sudba već odredila veliku ulogu. Ovog puta u pitanju je Aren, sin ne posebno bitnog kneza, pred kojim je veličansvena budućnost.

Njega i ostarelog Geda praićemo na putovanju i kroz prostranstva Zemljmorja, pa čak i u zemlju mrtvih, na zadatku da poraze Kralja Senki koji obmanjuje ljude, iz njih izvlači znanje, veštinu i zapravo svu dobrotu i svetlo, zauzvrat obećavajući besmrtnost.

Ovo je najsporija od svih, najatmosferičnija. Snena i lagana. Promisao o balansu svega u prirodu (koja ovde samo doživljava svoju filozofsku zrelost, bivajući prisutna i u dve prethodne), pre svega života i smrti kao najbitnijim... makar onog postojanja kojeg smo kao smrtnici iole svesni.

Prihvatanje smrtnosti jeste konačna etapa odrastanja, što i jeste tematika koju ova trilogija tako temeljno i dobro obrađuje.

Kroz odnos Geda i Arina imamo prikazanu interakciju starog i mladog, Geda koji je sasvim promenio ulogu u odnosu na prvu knjigu, gde je on bio učenik. Krug otac-sin-otac.

Kao i sam kraj koji donosi poslednji izbor i veliku žrtvu, za koju je ipak samo odrasli i u potpunosti formiran čovek neophodan.

*****

Uz sve ovo, još mnogo toga nismo pomenuli.

Knjige se mogu čitati kao sasvim dečije bajke, kao storije o odrastanju, možemo im pristupiti i kao ateističkom štivu i oštroj, ali suptilnoj kritici religija, kao vežbu u žanru ili pak sve to od jednom.

Mnogo drugih tematika i simbola je ovde provučeno možda i po prvi put u istoriji epske fantastike - pominju se narkotici i bolesti zavisnosti, diktature, određene crte feminizma...

Sa ove tri knjige je suštinski zatvorena priča Geda čarobnjaka. Tek dvadesetak godina kasnije Le Gvinova piše i četvrtu - "Tehanu", koja nastavlja storiju o Tenar.

Nakon nje, još dve knjige koje nisu do današnjeg dana prevedene na naš jezik.

Te naslove j pročitao nisam, pa o njima neću ni pričati ovde. 

No, originalna trilogija svakako predstavlja jedno od najbitnijih dostignuća EF-a, ako ne i najveće, vrhunsko kojem sav buljuk savremenih konkurenata, sa svim svojim hiljadama stranica, zaista ne prilazi ni blizu.