Zombie Geek

Želja da o ovim knjigama pišem u meni mesecima stoji. Iz dva razloga jeste bilo odlagano i premišljano. Prvo, i manje bitno, što lični blog koliko god bio random ipak ima u osnovi koncepciju "pisanja o svim mogućim divnim geek, fanboy stvarima ovog života". Koncepciju u koju se (popularno-)naučne knjige našoj javnosti slabo poznatog hrvatskog lingviste, filologa, indo-europiste i slaviste Radoslava Katičića baš slabo uklapaju. Druga, daleko ozbiljnija nedoumica, nesigurnost leži u činjenici da su knjige o kojima želim da pišem i pričam, ujedno knjige koje su umnogome promenile moje stavove, poglede na svet, prirodu... jednostavno, promenile sveobuhvatno moj život. Kako o tome pisati u formi analize, kritike, prikaza knjige? Kako preneti i trunčicu oduševljena? Spoznaje vidika koji se proširuju i produbljuju? Kada čitate knjigu u mitu o božanskoj deci i njihovoj svadbi i tragičnom kraju, na silu je ostavite jer ne možete više čitati pošto Vas neizdrživo peku oči i izađete napolje... kako dočarati taj osećaj? Kao da prvi put jeste pod Suncem, međ' drvećem, kao da se prvi put spuštate do reke, kao da tek sada vidite Mesec i zvezdano nebo što se ogledaju na površini vode. Nakon čitanja ovih knjiga udahnuo sam život i prirodu jače nego ikada.

Takođe, poslednja stvar o kojoj ne mogu pisati jeste valjanost ovih knjiga sa strogo naučne tačke gledanja, to je ipak stvar struke i eventualno entuzijasta koji su u tematici duže i dublje od mene.

Na kraju dolazimo do toga da je cela suština u širenju informacije o ovim knjigama i činjenju istih dostupnijim... uz očigledno kršenje autorskih prava, nažalost. 

Biti zainteresovan za slovensku mitologiju je danas maltene opšte mesto među mlađim ljudima. Dobro, kretanje u određenim krugovima (po materijalnoj i/ili virtuelnoj ravni postojanja, svejedno) među uvek istim likovima i avatarima može stvoriti iluziju. No, makar se čini da knjiga inspirisanih slovenskom mitologijom ima više nego ikada, pojavljuju se i rok/metal/etno bendovi, internet stranice, časopisi, udruženja, rodnoverne župe... Verodostojnost, ozbiljnost, vrednost svih tih pojedinačnih poduhvata (čije same ambicije idu od plagiranja narodnih predanja i objavljivanja istih kao autorskih knjiga fikcije, pa do pokušaja da se formira nova religija inspirisana skrnavim razumevanjem rodnoverja) je jako upitna. Jedina konstanta u sveobuhvatom haosu jeste činjenica da imamo malo dostupne, ozbiljne literature. Da je prostor zatrovan fikcijama, željama pojedinaca da od vere naših predaka makar i na silu naprave panteon nalik grčkom, sa bogovima i boginjama kojima nema ni kraja ni konca. Domaća struka se tematikom maltene i ne bavi, a ako istoj i prilazi u pitanju su retki etnolozi koji su osuđeni na limitirane rezultate i često pogrešne zaključke, sve zbog nedostatka materijalnih dokaza o verovanjima i generalno kulturi naših pradavnih predaka, kao i tendencijom da lokalna verovanja nastala znatno nakon raspada sveslovenske grupe plemena dižu upravo na tu istorijsku ravan.
Bez obzira na silinu korisnih saznanja, očajnički pokušaji rekonstrukcije nekog tvrdog, jasno formiranog panteona je izrodio samo gomilu zabuna, poluistina, nedovoljno proverenih činjenica i čistih, jasnih budalaština. Bezbroj domaćih i stranih (neo)paganskih udruženja i pojedinca, ali čak i veliki broj ljudi iz struke, su uspešno raširili tvrde istine i ubeđenja bazirana na maltene ničemo. Te "naučne" istine toliko su ukorenjene da je danas Svarog najpoznatiji slovenski bog, dok je njegovo postojanje u predaji naših predaka zapravo jako upitno... Kada na sve to dodate i neo-nacističku ideologiju, preusiljeni, nedovoljno dobro objašnjeni anti-hrišćanski stav (koji se svodi na kukanje i urlanje nad sudbom ljudi koji su živeli pre hiljadu+ godina i bili "nasilno" pokršatavani i današnje maltene pozive na osvetu), pa zatim i anti-semitizam koji pojedinci i određene grupe tako slatko mešaju sa rodnoverjem, čoveku se lako digne kosa na glavi. Kada u jednoj knjizi pročita da je Svarog vrhovni bog, u drugoj Perun, u trećoj Dažbog/Dajbog lako će i dići ruke od svega toga skupa.

Put saznanja nikada nije lak i za one nestrpljive i nije. Ipak, do saznanja se ne mora baš uvek i nužno plivati kroz reku govana. 

Velike pomake na polju izučavanja verovanja paganskih slovena jesu, u drugoj polovini dvadesetog veka, načinili ruski indo-europisti Ivanov i Toporov. Umesto oslanjanja na lokalne etnološke, materijalne dokaze i prežitke, oni su upotrebili jezik i na osnovu i dalje živih usmenih narodskih predaja uspeli da rekonstruišu dosta toga o drevnim bogovima naše starine i to urpavo na Sveslovenskom nivou (pošto su ostatke istih obrednih pesama nalazili na teritoriji sve tri velike slovenske grupacije naroda). Njihovi radovi nisu dostupni na srpsko-hrvatskom jeziku (koliko je meni poznato), pa su u originalu za većinu nas tek jedva razumljivi, u najboljem slučaju. 

Dela Radoslava Katičića, na veliku sreću, jesu. On jeste umnogome započeo svoje delovanje upravo inspirisan i podstaknut pomenutim rusima, oslanjajući se na njihova saznanja, negde ih proširujući, negde ih pak potpuno pobijajući, dolazeći do novih, ubedljivijih teorija. Rekonstrukcijom staroslovenskih obrednih pesama bavio se decenijama, ali je tek u poznim godinama svoga života sve skupio u tri pozamašne i zahtevne knjige.

Dosta sam razmišljao o redosledu čitanja koji bih mogao da preporučim. "Zeleni lug" je ostavio najjači utisak, to je knjiga koja je zaista promenila moj život, pa bih nju lako i preporučio svima kao prvu. Da Vas raspameti i nepovratno navuče, posle ćete ostale dve lako progutati.

 Sa čisto saznajnog ugla gledanja, početak bi bio "Božanski boj". Knjiga se, kako i  samo ime najavljuje, bavi večnim sukobom sila prirode između kojih čovek (i sav ostali živalj) mora da gura svoja prokleta postojanja. Ona jeste idealni početak zato što postavlja najvažnije, kosmološke stvari na svoja mesta. Katičić se ovde bavi sukobljenim bogovima koji su najsilniji i najvažniji u mitovima naših predaka - nebeskim gromovnikom Perunom, što stoji na vrhu drveta sveta (na suvoj grani, u veličanstvenom gradu) i suvereno vlada nad čitavim postojanjem i njemu suprostavljenom zmijskom, kosmatom bogu Velesu u korenu drveta, na mokrom, u vodi. Jedan je surov i pravedan, otac, vladar, drugi je ćudljiv, podmukao, lukav, nepouzdan čuvar stada, naših mrtvih i svih blaga zemaljskih.

Dok je Perun na nebesima, a Veles negde iza velike vode, mesto njihovog sukoba je baš tu. Tu oko nas. Svesni naši dedovi bili su da je "Perun mnog", kao što je sigurno i Veles mnog, jer ga ubija tu i tamo, u baš ovom drvetu i onom tamo... uvek i zauvek. Što nam, možda, krije istinu i ruši moderno pojednostavljenje po kome su ti bogovi bili samo objašnjenje za prirodne pojave koje ljudi nisu razumeli, u koje su slepo verovali i plašili ih se, sve dok nisu shvatili šta je grom, poplava, silovit vetar... Deluje kao da su i oni to makar podsvesno naslućivali. Znali su da su Veles i Perun imena i predstave koje umiru i rađaju se, dok su nepojmljive, nedodirljive sile iza tih prikaza večne.  

Početak možda jeste malo naporniji, sa uvodima, predgovorima i celim jednim segmentom posvećenim Natku Nodilu i verodostojnosti njegovih radova, na sve to skupa otpadne maltena četrdeset strana, ali kada knjiga zaista krene sve postane daleko zanimljivije. 

Jedan od omiljenih citata iz iste:

"Nema tu dualizma, nego samo različitost funkcija, katkada razroka, a onda opet u ravnoteži. A čovjek snagom svetoga znanja o tome i na tom znanju zasnovanog obreda treba pravim činima popraćenim pravim riječima ploviti s koliko samo može, manje štete među virovima što ih u struji života stvaraju uskovitlane sile božanskoga djelovanja, funkcije koje se sukobljuju i onda opet usklađuju, kojih se ravnoteža stalno narušava i opet uspostavlja."
Čitava knjiga, kao i ovaj izvod, nam oslikavaju malenost drevnog čoveka, prepuštenog prirodi, njegovo svesno i njegovo nesvesno koje mu govori da je ovde, ponajviše, da se bori za život i da pati. Ova drevna verovanja ne daju mnogo utehe, ne nude nam jedinstvenog, svemogućeg Boga koji nas čuva i voli, već ogoljeni pogled na dualnost ovog sveta. Gore-dole, život-smrt, suša-poplava, zdravlje-bolest, dan-noć... I čovek između svega toga, sa svojom malenom ulogom koja je nekada na strani Peruna, nekada na strani Velesa, jer sve je u ravnoteži i ne valja da nijedna od dve sukobljene strane potpuno prevagne.

Sledeća bi bila "Zeleni lug", meni najbolja, najvažnija, najlepša, najdraža i sve drugo naj- što bi dete od sedam godina napisalo za svoju učiteljicu. I ponovo moram ponoviti da dočaravanje osećanja koja su me obuzimala dok sam ovo čitao nije moguće. Mozak koji je probuđen, zabavljen, oduševljen je samo delić svega toga. Duša se hranila, oči su se otvarale. Zeleno posle ove knjige je zelenije, ptice lepše pevaju, proleće nije samo najlepše godišnje doba, već postelja dva pradavna boga, svadba nije samo spajanje muškarca i žene već ritual iza kojeg stoji čitav život, ni sam život nije prosto niz hemijskih reakcija i nasumičnosti, već upravo ritual, deo božanskih sila.

 Jarilo i Mara/Morana, deca boga Peruna i boginje Mokoš. Rodnoskrvna svadba brata i sestre. Brata koji poput junaka iz bajke dolazi iz daleka, mučno i teško prelazi duž postojanja, do svoje suđenice. Venčava se sa njom, gde vidimo da je mit o njihovom venčanju savršeno sačuvan u svadbarskim običajima diljem slovenskih zemalja. Da je ljudska svadba samo prikaz one svete, božanske, neophodne za opstanak reda i života. Slika i saznanje toliko moćno, da čovek koji nikada nije razmišljao o braku, poželi takvu svadbu.

 Dalja sudbina božanske dece užasna i surova je. Jača, moćnija od svih antičkih i šekspirijanskih tragedija. Mit o njima je i ponajbolje očuvan na panslovenskom području, u obrednim pesmama što se pevaju prevashodno o Đurđevdanu, jasno maskiranom Jarilu, mladom bogu koji mačem seče Zmaja (dok njegov prastari neolitski otac Perun, kamenim čekićem/sekirom bije). Materijala zapravo ima toliko da Katičić maltene u potpunosti rekonstruiše praslovenske, sveslovenske pesme. Pred našim očima oživljava nešto davno izgubljeno. Ne, nikada zaista izgubljeno, koliko samo skriveno. Nešto toliko dragoceno, tako duboko usađeno u duše, srca i umove naših predaka, čak i naših savremenika, čak i nas samih, da ni vekovi, milenijumi čak, nisu mogli da ih u potpunosti unište. Mitovi, spoznaje, istine koje je narod zapamtio, preneo, uprkos svim šansama, uprkos svim borbama crkvenih autoriteta, uprkos nepismenosti i svim nedaćama.... Preneo odavno zaboravljajući primarno značenje, pevajući svete stihove, ponavljajući svete obrede (poput onog sa jabukom koju mora da skine mladoženja, da li da se uspentra na drvo il i u modernije vreme pogodi iz puške i to je sve, vreme samo menja naličje) samo zato što su znali da tako treba, da je to red, a da je sa druge strane reda haos, smrt i ništavilo. 

Samo prikazivanje tih podataka ovde nije šturo naučno, već Katičić jasno daje svoju dušu ovde, vodi nas postepeno i vešto kroz nešto što se odvija kao priča, sporadično sklapajući predivne rečenice, bivajući više od naučnika, postajući svojevrsni pripovedač, medijum između nas i prošlosti. 

Uz knjigu slušati Svaricu, nakon čitanja pogledati Paražanov film - "Senke zaboravljenih predaka".

Na posletku dolazi i "Gazdarica na vratima", nju je Katičić zapravo sklopio prvu, ali se čini da bi redosled čitanja trebalo da bude ovakav. Poslednja kockica u presvetom božanskom panteonu koji je sam sebi dovoljan, reklo bi se. Boginja Majka, boginja Mokra Zemlja. Mokoš.
Čak i površno razmišljanje o pravoslavnoj veri i običajima srba će jasno pokazati da je ona u verovanjima našeg naroda preživela i jaka kao i uvek. I dok svi nebeski autoriteti, nazivali ih mi Perunom, Jahveom, Zevsom... u današnje doba nekako blede, gube snagu. Kada i lični Bog ljubavi, Isus Hrist nema značaja... Sveta boginja Majka je prisutna u narodu kao i uvek. Nazivali je mi Petkom, Mokoši ili kako god bilo. Projekcija naših majki na nebesa, projekcije nebesa u naše majke, priznavanje siline ženskog principa svemira, šta god da je u pitanju, jako je i večno. 

Nažalost, u samim obrednim pesmama slovenskih naroda nije previše sačuvano, pa se Katičić ovde, više nego u prethodne dve knjige, oslanja na baltička verovanja, odlazeći korak nazad u prošlost, do tačke gde su grane dve indo-evropske tradicije i dalje jedno - baltoslovensko područje. 

Ambivalentna kao i svi ostali paganski bogovi, Majka je surova i brižna, verna i neverna. Solarna i htonska. Ona daruje život, ali i gospodari smrću. Ona je... sve. 

Deluje tokom cele godine i čitavog postojanja kao pokretačka sila svemira... ili se makar tako nešto naslućuje. Kao što se civilizacija bez žena ne bi uzdgila dalje od kamena u glavu, tako bi kosmos bio mrtav i statičan bez Majke. U svom aktivnom, rastrganom postojanju i delovanju između suprostavljenih sila sa vrha drveta sveta i onih pri dnu, imajući karakteristike i jednog i drugog od silnih bogova, ona je aktivna i direktno u sudbinama običnog, smrtnog čoveka i to u obliku suđenica... I ne samo to, čitajući ove redove, shvatate da je ona zapravo istinski, vrhovni gospodar svih ravni, da ženski princip svete Mokre Zemlje vodi i uzrokuje rat Gromovnika i Zmaja, rađa Jarila i Moranu i tako posredno pokreće prirodu, zaim (poput Persefone ili Freje, a nije od ovog mita daleko ni onaj o Adamu i Evi) pola godine provodi kod Velesa i biva gospodarica smrti.
Ona rađa, hrani, ubija i dočekuje na vratima.

Istina je da bih još mnogo toga mogao da kažem, no čini se da tekst koji samo treba da Vas zainteresuje za ove knjige (koje skupa imaju bezmalo hiljadu stranica) ne bi trebao biti duži. 

Uprkos ideji bloga koji nije tu da širi pirateriju, krši autorska prava i poziva na uskraćivanje autorskog mukom zasluženog dinara, na kraju ću ostaviti link ka ovim knjigama u .pdf formatu. Ukoliko postanu dostupne za našu publiku, isti će odmah biti uklonjen, no do tada, u pitanju jeste preveliko blago koje je neophodno doživeti u bilo kom obliku.

DOWNLOAD

Razmišljajući o igrama kao mediju i ulazeći u burne vode, čini se, večne dileme da li su one ili uopšte ikada mogu biti umetnost, došao sam do jednostavno zaključka da upravo sami igrači, konzumenti medija, nemaju odnos prema njima kao prema umetničkim delima... ili makar ogromna većina njih.
Grubo govoreći, ljubitelje video igara možemo podeliti u dve grupe: one koji jure iskustvo, artističke vrednosti, eskapizam, imerziju i one koji su tu pre svega zbog kompeticije. Najzagriženiji igrači, oni koji najviše vremena provode za računarom ili kućnim konzolama, često zapravo igraju jedan ili dva online takmičarska naslova. Bez obzira da li je u pitanju DOTA, LOL, WOW, CS:GO, COD ili neki šesti multiplayer komad interaktivne zabave, bitno je postati dobar, bolji od drugara i na kraju celog interneta i potencijalno postati profesionalni igrač. Jednostavno, takav pristup i pogled na video igre ih više smešta u sferu sporta (e-sporta, jelte) nego li hibridne umetničke forme, nalik filmu ili stripu.

Poenta uvodnika nije ulazak u kompleksnu raspravu, već dovođenja do jedne druge činjenice - igrači se takođe prema igrama često odnose kao prema radio hitovima ili pljeskavicama. Niko neće da sluša jeftine hitove prošlog leta, niko neće da jede pljeskavicu od juče, pa tako kao da niko neće da igra video igre iz neke prethodne ere. Naravno, ovo nije potpuna istina na globalnom nivou. Fenomen retro gejminga je jači nego ikada, što se oslikava i na moderne (pretežno indie) naslove koji često pokušavaju da evociraju uspomene na igre iz doba osmobitnih (ili šesnaestobitnih) konzola. No, često je to hobi starijih igrača, koji maltene isključivo zavisi od nostalgije. Mlađe ljude (klince i decu) zainteresovati za istorijat video igara je teško, a na našim prostorima prosto nemoguće.

RETRO GAMING će biti seriajal kratkih tekstova, recenzija igara iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Igre uz koje, uglavnom, nisam odrastao već ih igrao dosta kasnije, mada tu i tamo hoće biti nostalgije (činjenica je i da sam sa prvim računarom, još pre petnaestak godina, instalirao brdo emulatora i proučavao silne biblioteke vintažnih igračkih sistema, kao i da sam kao klinac igrao dobar deo tih osmobitnih parčića zabave na kineskim i ruskim piratskim verzija originalnog NES-a, kao i tu i tamo ugrabio šansu da zaigram Sega Mega Drive i PS1)...

Prva igra u nizu jeste - Batman: The Video Game. U pitanju je klasični 2D side-scroller po današnjim standardima, no zaista nešto posebno nazad u danu. Tanko i usputno povezan sa istoimenim filmom Tima Bartona.
U poređenju sa igrama svoje ere, ima zapravo izražen sinematičan šmek, sa jednostavnim, ali efektnim cut-scenama.
 I generalno, čitava igra deluje kao vrhunski ispolirana i definitivna verzija klasičnoig akcijskog platformera. To i ne treba baš previše da čudi, izdata 1989. godine - u suton osmobitne ere video igara - tri godine nakon, recimo, originalne Castlevanie, komada koji je, iako neosporni klasik, u poređenju sa Batmanom krut, spor i tehnički zastareo.
Kontrole su super utegnute i precizne - možete se laganim dodirima po d-padu pomerati maltene piksel po piksel i može posramiti i mnoge današnje pokušaje. Betmena lako konkrolišete i u vazduhu, što ostavlja prostor za sasvim precizne skokove. Uz to, igra uvodi i tada retkost - wall jumping, nalik onom koji je predstavljen u originalnom Ninja Gaidenu. Ova mehanika nije samo prost trik, već istinski esencijalni deo gejmpleja, bez čijeg usavršavanja kompletiranje igre prosto nije moguće. I tu imamo proste finese koje čine razliku, neki skokovi zahtevaju vražiju preciznosti i tajming, sa sve laganim klizanjem po zidu...
Pored svojih pesnica, Betmen može da koristi još tri oružja - bumerang, šurikene i strelice, svi oni koriste isti tip municije koju skupljate u vidu ketridža koji ostaju iza ubijenih neprijatelja.
Uz sve ove mogućnosti, kao i life bar koji dozvoljava do osam pretrpljenih udaraca, igra i nije toliko surova... maekr ne kada je uporedimo sa najtežim naslovima Nintendo Entertainment System biblioteke. No, svako malo pred vas se postavlja posebno teška deonica, iritantni neprijatelji ili "kraljice" nivoa. Poslednji nivo, pak, predstavlja jedan od najtežih u istoriji platformskih video igara - skokovi koje tu treba izvesti na nekoliko mesta gotovo da podrazumevaju gubljenje dela energije - jednostavno su nemogući. Težinu psolednje etape igre teško je dočarati rečima, wall skokovi hirurške preciznosti čiji i milimetarski promašaj znači kontakt sa mehanizmima koji skidaju crticu života ili pak naletanje na neprijateljske projektile i to sve kao da traje predugo, dok se svakom sitnom greškom (ili prosto skokom koji je nemoguć) linija vašeg života skraćuje. Nakon toga dolazi i jako teška boss borba iz dve etape, od kojih je poslednja, pa koja druga do, borba sa Džokerom.


Grafički u pitanju je jedna od lepših igara ove konzole. Vizuelni stil je jasan i efektno prenosi mračan svet Betmena. Noć, industrijske zone, krovovi zgrada, vatre, pećine, svetla velegrada... sve je ostarilo neverovatno dobro i jako je prijatno oku. Jedina zamerka je ta što je Betmen...  ljubičast (što verovatno jeste odrađeno kako bi jasno bio izdvojen od svega ostalog na ekranu).
Muzika je takođe odlična.

Sve u svemu, u pitanju je žanrovski, ali i klasik čitavog medija i bitan deo istorije žanra koji je efektan i igriv koliko i prvog svog dana

.

Dilema zaista ne postoji, samo zabluda.

Često i prečesto, čak i danas mogu da čujem: "Ne volim klasičan strip, samo grafičke novele" i ostale varijacije na tu rečenicu od koje mi se ježi svaka dlaka na telu. 

Najjednostavnije je objasniti ovako: svaka grafička novela jeste strip, ali svaki strip nije grafička novela. 

Dakle, grafička novela jeste deo stripa kao šireg pojma, umetničkog pravca, medija, industrije, kako vam je volja.

Pošto, pretpostavljam, da svi znamo šta strip jeste, treba videti kako je to grafička novela drugačija... Pa, nikako. 

Pod termin se guraju svakakvi indie, autorski stripovi, ali čak i kolekcije već objavljenih mesečnih serija i često se smatra kao relativnom novotarijom u svetu stripa, revolucijom. 

Grafička novela ni u kom slučaju nije nov koncept, samo je pojam relativno nov i poslužio je industriji da sve starijoj ciljnoj grupi da opravdanje da nastavi sa čitanjem stripova... odnosno, ne čitate vi stripove za decu, već grafičke novele. U najboljem slučaju pojma se koristi za strip koji ima više artističke ambicije od prosečnog stripa glavnog toka (u SAD bi to bila izdanja Marvela i DC-a, kod nas recimo pulpični Bonelijevi mesečnici), ali čak se i oni sabiraju, tvrdo koriče i prodaju kao grafičke novele. To nas dalje vodi do zaključka da su to zapravo samo debeli i skupi stripovi i ništa drugo.

Popularne zablude.

Sendmen je mesečna limitirana serija. Isto je i Nadziračima, Propovednikom, V kao Vendetom i nizom slučnih, mahom stripova izdatih pod okriljem američkog Vertiga (podetiketom velikog DC-a). 

Ni na koji način suštinski drugačiji od bilo kog drugog mesečnog stripa.

Tu i vidimo poreklo fenomena. Sredinom i krajem osamdesetih godina minulog veka nekolicina britanskih strip autora (Alan Mur, Gart Enis, Nil Gejman) ali i američkih (Frenk Miler) menjaju učmali svet superherojskog stripa, donoseći mračnije, moralno ambivalentnije storije i (anti)heroje, baveći se pritom i temama poput ekologije, fašizma, seksizma, medijske mas kontrole, terorizma... Sve to jeste otkrivlao drugačlije lice stripa najširoj američkoj publici, ali te teme (sa i daleko više seksa, golotinje, morbidnosti, nasilja) smo odavno imali u art stripu. Moebius, Hodorvski i bezbroj drugih autora nisu čekali američku marketing industriju da izmisle termin "grafička novela" kako bi počeli da prave stripove za odrasle.

Strip industrija ima svoja pravila kojih se drži tako čvsto da su to već postale tradicije. Američka strip tradicija ležu u jeftini mi kratkim "kiosk" izdanjima od davedesetak stranica, u Evropi češće imamo albume koji ne izlaze sasvim redovno, jer su većeg formata i sa pedeset ili više strana, na drugom kraju sveta imamo i japansku Manga megaprodukciju na jeftinom papiru i jaftinom štampom. 

Sakupljanje tih pojedinačnih izdanja u integrale, TPB-e i slično nije izmišljanje tople vode i stvaranje novog medija, tzv, grafičke novele.