Zombie Geek

Način na koji je ova igra dočekana u gaming medijima i među samim igračima zaista rastužuje. Nivo malicioznosti koja u nekim recenzijama ili komentarima prerasta u ismevanje, sprdnju i otvoreni hate je za mene bio iznenađujuć. Znam, ne bi trebao da bude. Omaleni franuciski Cyanide, developer do sada poznat po menadžerskim simulacijama profesionalnog biciklizma, potpuno promešenom i zaboravljenom h&s naslovu Loki i fantasy sportskim simulacijama, je očigledno zagrizao daleko više što je bio u stanju da sažvaće. Danas razvijati 3D akcioni RPG znači takmičiti se sa gigantima industrije, sa Electronic Arts i Bethesdom, što u samom startu znači propast (osim ako niste vanredno talentovani, posvećeni i ludi i ako se ne zovete CD Projekt RED). Naravno da je srednjebudžetni rpg, sa još polu-poteznom borbom dočekan na nož od strane fanova Skajrima i ME serijala.

Nakon kompletiranja igre, moram reći pre svega - njihov gubitak. Game of Thrones je, ukaratko, dobar rpg, sa svim manama zahvaljujući kojima je pokupio očajne kritike, ali i dovoljno vrlina da postane kultna, UG igra, u pravom smislu te reči.

Iskreno, od ovog naslova nisam očekivao apsolutno ništa. Imajući u vidu da na igri radi tim bez iskustva u žanru i bilo kakvog kvaliteta iza sebe, takođe znajući kako obično ispadaju igre po poularnim filmovima/serijama (klasične na brzinu smandrljane igrice za mužu zagriženih fanova). Prvi promotivni trejleri i šotovi zaista nisu obećavali - prevaziđena grafika (mutna i gruga), primitivna animacija... sve je vonjalo na potpuni promašaj. A, onda... se pojavio trejler koji je detaljnije objašnjavao borbeni sistem i klase u samoj igri. Od tada sam igru isčekivao, sa umerenim i opreznim optimizmom, ali ipak isčekivao.

Nekako kod igara koje su daleko do savršenog, ali na kraju ipak na mene ostave pozitivan utisak više volim da što pre u recenziji završim sa manama i posvetim pažnju pravim vrednostima igre. Gotovo sve što ne valja ovde proizilazi iz prokletog nedostatka novca. Istinski zastarela grafika sa svojim mutnim teksturama koje kao da su iskočile iz nekog 5-6 godina starog naslova, "ukrućenim" animacijama likova ili čak nedostatku mnogih (recimo, tokom borbe se ne vidi da li je vaš mač zasekao ili omašio). Same lokacije su, pak pretežno dobro dizajnirane, osećaj dok stojite u samom podnožju Zida je sasvim neponovljiv i unikatan, šetate se zajedničke odaje Castle Blacka, zaleđeni okoliš ili tajni hodnici koji vode do trona Sedam Kraljevstva su takođe sasvim lepo odrađeni. Ono što, opet u vezi sa malim budžetom, smeta jesu prazne ulice i najvećih gradova, malo NPC-a, malo sporednih kvestova, užasna glasovna gluma... 

Naravno, vremenom se naviknemo na ružnjikavost igre, glavna priča nas toliko u vuče u sebe da zaboravimo linearnost i odsustvo sporednog sadržaja koji bi obogatio, produžio i produbio iskustvo. Da, priča. Ono zbog čega većina nas i jeste zavolela žanr, ono što najbolje predstavnike žanra upravo čini najboljim je u GoT apsolutno najjača karika i ultimativna pokretačka snaga koja vuče igrača do smaog, sjajnog kraja. Smeštena u samo praskozorje dešavanja iz prve knjge - u vreme tek nešto pred smrt Desnice, a upravo povezana sa njegovim otkrićima o istinskom poreklu dece iz kraljevskog braka, kao i piodacima o kopiladima Roberta Barateona. Sudbina mlade, pod misterioznom kapuljačom skrivene, trudne devojke spojiće naizgled dva random lika - Morsa Vestforda zakletog brata Noćne Straže i Alistera Sarvika crvenog sveštenika koji se vraća u Westeros, da povrati titulu i posede, kao i da propoveda veru u jedinog, vatrenog boga. Igra teče nalik samim knjigama, podeljena na poglavlja tokom kojih ćete pratiti sudbinu jednog od dva lika (do memanta kada im se sudbine sudare). Priča teče pararelno sa onom iz knjige, pa ćete tako svako malo čuti odjeke dešavanja koja su direktno kraljevstvo odvela u krvavi građanski rat (smrt kralja, pokolj starkova u glavnom gradu...). Koliko god ja sada želeo da detaljišem, to ipak neću činiti, jer bi neumitno vodilo ka brdu spojlera, samo ću još jednom istaći d aje priča zaista odlična, da sjajno prenosi sve kvalitete i postulate knjiga - kopilad,. kurve, kriminal, nasilje, izdajstva, spletke, spletke i spletke. Pre svega borba za moć i "siva moralnost" kao lajtmotivi - koliko daleko je Alester sposoban da ode u svojoj borbi za titulu, koliko je Mors, koji na prvi pogled deluje sasvim posvećen Straži, zaista odan. Kao i vrhunsko vaseljensko pravilo da svaki čin, makar i najčasniji, ima svoje posledice, koje mogu biti krajnje krvave i neočekivane. 

Sledeći adut igre jeste sistem razvoja lika koji je veoma detaljan, nešto drugačiji od žanrovskih šablona i svakako pruža mogućnost da igrač stvori lika kakvog želi. Mors može postati ultimativni tenk, sa jednoručnim oružjem i štitom i skilovima kojim svu pažnju protivnika privlači upravo na sebe, vitez koji barata teškim, dvoručnim oružjem ili divljačka mašina za ubijanje koja sa po sečivom u svakoj ruci uleće u gomilu i kolje i seče sve što mrda. Alester je, pak, dosta nežniji i prefinjeniji lik - rendžer, prepredeni plaćenik ili "vodeni plesač" koji je umeće mačevanaj doveo do nivoa umetnosti. Pored osnovnih klasa tu su i sekundarne koje bivaju otključane posle određenog nivoa, kao i unikatni skill tree zahvaljujući kojima poboljšavate alesterova umeća sa svetim plamenom ili mogućnosti morsovog vernog psa. Dodajte tome i sitne statističke bonuse koje dobijate tokom igre (ukoliko, recimo, se pokažete kao veoma surov u nekoj situaciji dobijate osobinu "sadistic"), činjenicu da nakon svakog levela dobijate ogromne količine poena koje ulažete u veštine rukovanja najraznolikijim hladnim oružjem, niz atributa i već pominjanih skillova i na kraju ćete dobiti sistem koji će zadovoljiti svakog RPG fana.

Borba. 

Borba je trebala da bude još jedan veliki plus ove igre, plus koji bi je iz kategorije dobrih, vozdigao u one odlične, ali na žalost to se nije dogodilo. Na papiru imamo zaista dobar sistem - nalik onom iz legendarnog SW: KOTOR, s tom bitnom razlikom što ovde nije moguće zaistaviti vreme, već ga samo usporiti i onda nalgati do tri napada za sve članove vaše grupe. Dakle, sjajno kompromisno, kvazi-potezno izvođenje koje u svakom momentu donosi akcionu napetost, ali i pruža dovoljno vremena za razmišljanje i pokazivanje vašeg taktičkog genija. Žalosno je to što za istim zaista neće biti potrebno. Borba se gotovo isključivo zansiva na statusnim bonusima - pustite krv/ošamutite/oborite neprijatelja i zatim izvedite udarac koji nanosi dodatnu štetu neprijatelju koji krvari/koji je ošamućen/oboren. Što dalje vodi ka tome da ćete jedne te iste, jednostavne kombinacije koristiti tokom čitave igre, pa će svi potencijali kompeksnog borbenog sistema ostati neiskorišćeni, a same bitke biti jako repetitivne. Igra takođe ima i svoj papir-kamen-makaze sistem u vidu tri kategorije armora - lakog (kožni), srednjeg (verižnjače) i teškog (full-on metal oklop) i podelu oružja u tri grupe - za sečenje, ubadanje i blunt oružje, za lomljenje, od koji je  svako posebno efikasno protiv određenog tipa oklopa. Uz sve to, tu je morsov pas koji lagano ubija iizolovane neprijatelje (što umnogome može da olakša određene masovne bitke, kao i to da jedna porcija divlje vatre koju baci Alester, uz korišćenje odgovarajućih skolava koji pojačavaju dejstvo, ubija ili nanosi značajnu štetu i najžilavijim protivnicima... sve skupa daju igru koja je i sa hard podešavanjima prilično laka. 

Ipak, da se razumemo, borba je i ovakva kakva je, uzbudljivija no u većini modernih RPG naslova.

Za kraj je teško dati neku visoku ocenu ili igru preporučiti apsolutno svima. Ukoliko ste fan serije/knjiga, ukoliko vam se svideo borbeni sistem u KOTOR-u (ili originalnom Vičeru), ako zaista imate visok prag tolerancije na ružnjikavost i linearnost, ako vam je priča sa jakim moralnim porukama i pitanjima na prvom mestu, a ne beskrajni svet prepun generičkih pećina i generičkih  monstruma, onda GoT jeste igra koja će vas oduševiti. Ukoliko ste  na samo jednu od navedenih stavki odgovorili odrično, onda će ovo za vas biti u najboljem slučaju mlako iskustvo.

p.s. nakon završetka kampanje, desio se pad sitema, pa ovde prikazani snimci ekrana nisu  moji , već random skinuti sa neta.

Smatrajući RPG žanr ne sasvim mrtvim (lepota nikada zaista ne umire?), već više u biljka na aparatima za održavanje života stanju, biće koja se povremeno trgne iz hibernacije, udahne vazduh, izusti neki krik (VIČEEEEEEEEEER) i samo se stropošta nazad na jastuke, padajući u još dublju komu, gotovo mireći se sa tim, shvatajući da Bog među video igrama više nikada neće trčati, leteti, vladati, okrećem se prošlosti. Ponajviše s radošću i nostalgijom dodirujem, upijam i uživam svetlost i toplotu onih savršenih, božanskih dela što umesto u legendama završiše na našim hard diskovima, ali tu i tamo iskopam i neki nebrušeni dijamant koji je ostao neodigran sve do sada.

Da mi je neko Jade Empire ponudio pre 7-8 godina verovatno bih ga sa očima punim prezira i gađenja prokleo, bacio na njega neki zajebani 60lvl heks od kojeg bi dobio akutnu diareju, želudac na čiru, jetru na cirozi i ćelave testiste, ali očajnička vremena iziskuju očajnička dela. nekada naslepo pljuvan kao konzolna blasfemija, još jedan ekser u kovčegu voljenog mi žanra, Jade Empire stiže na red za igru.

Priča počinje sa vama kao perspektivinim učenikom u školi borilačkih veština, smeštenoj na ivici imperije, vođenoj od strane misterioznog, ali svakako mudrog starca. Događaj po događaj, od čarki sa nadobudnim, iskompleksiranim učenikom, naizgled bezazlenim, iako neočekivanim napadom razbojnika, pa sve do potpunog uništenja škole i obližnjeg sela, pogibje nevinih seljana i vaših školskih drugara, pastoralni raj se pretvara post-apokaliptički pakao iz kojeg samo želite da pobegnete, nestanak (otmica) vašeg voljenog učitelja je samo razlog više da u tome ne oklevate ni sekunde. Epska potraga tako počinje, a završiće se nakon nekih 20-25 sati trčanja, letenja, pričanja, mlaćenja, bacanja magija diljem imperije paralelnih svetova koji su joj bliski. Imperija je izmaštana pod velikim uticajem drevne, mitološke Kine i upravo tu leži najveći adut igre. Fantaziijski otklon od zapadnjačkih vilenjaka i patuljaka i putešestvije u svet kung-fua, dalekog istoka, zmajeva i drevnih mitova. 

Drugi adut jeste priča. Suštinski ne spektakularna, bez nekih velikih filozofskih otkrovenja ili sasvim neočekivanih obrta, mada istih ima dovoljno za jednu poštenu dramu, ali znatski dobro napisana, sa početkom, sredinom i krajem i dovoljno uzbuđenja usput. Osnovni kvalitet je u beskrajnom nizu izvanrednih dijaloga, fantastično napisani i odglumljeni oni će predstavljati sigurno pola igre, bez obzira bivali suštinski važni za glavnu priču, povezani sa nekim sporednim kvestovima, ćaskanje i upoznavanje sa galerijom likova koje će te niz put pokupiti i povesti sa sobom ili baš sasvim nebitno čavrljanje sa nekim krajnje nebitni likom, svaka rečenica obiluje toplinom, iskrenošću, sadrži fragment neke gotovo stvarne životne priče, priče koju baš koliko sutra može da vam u redu u ispred kase ispriča vaš komšija, a ne pirat iz neke daleke i izmaštane zemlje. U osnovi borba dobra i zla na nivou pojedinca, unutrašnja borba, moral koji je stalno na kušnji, svet u kome ne postoji nužno zlo i dobro, već dva puta, put milosrđa, put ispruženog dlana i put sile, put stegnute pesnice, o mnogućstvu našeg izbora, koliko i odsustvu istog, zlu zarad većeg dobra, izboru manjeg zla... Da, recept koji BioWare rabi već godinama, ali to radi vraški dobro. Ipak, čini se da je Jade Empire možda i najlinearnija igra ove kompanije, da su svi izbori ovde sasvim kozmetičke prirode, čak i više no u recimo KOTORu.

Glavna potraga će podrazumevati jurnjavu za otetim učiteljem, njegov pronalazk, krajnje neugodno iznenađenje, jedan sasvim spektakularan momenat, okretanje uloga, epsku i očajničku borbu vas i vaše malene grupe prijatelja protiv cele imperijalne vojske... krajnji sukob dobra i zla ili krajnji okršaj u borbi za moć?

No, sporedni kvestovi su ono što kupi još kilo pluseva i osmeha, mogućnost da igrate u politički angažovanoj, cenzurisanoj i krajnje kontraverznoj predstavi koja može da utiče na autokratski vođenu imperiju, filozofske rasprave o preimućstvu magije nad tehnologijom i niz drugih se ne viđaju često van žanra i van igara konkretno ovog developera.

Desetak sledbenika koji će se pridužiti vama na ovom epskom putovanju neverovatno doprinose igri. Likovi poput mršavog, pijanog papučara koji samo kuka o svojoj ženi, princezi koja se usled strogih kodeksa ponašanja preoblači u nemilosrdnog ubicu, ludi naučnik koji pre svega voli da diže stvari u vazduh i nekolicina drugih su sigurno kandidati za top 20 najboljih BioWare likova ikad. Baš kao i u svakoj BW igri, počećete da brinete za njih, da vas zanimaju njihove priče, a neke ćete poželeti i da odvučete u krevet. 

Ako smo već počeli sa nabrajanje kvaliteta, treba pomenuti sjajnu muzičku podlogu, kao i vanrednu glasovnu glumu. Grafički dometi čak i u momentu pojavljivanja igre na PCu (što je bilo nekoliko godina nakon prvobitnog objavljivanja kao ekskluzive za originalni Xbox) nisu bili vrhunski, sada pet i po godina kasnije mogu biti samo bolno zastareli. Mutne teskture, skroman poligonalni budžet i izrazito male borbene i urbane, safe zone su redom posledice jadnog hardvera za koji je igra razvijana. Ali, dizajn lokacija, tople boje, lep dizajn likova (pre svega ženskih <3) igri daju onaj vanvremenski kvalitet, pravu umetničku lepotu. 

Model razvoja vašeg lika je pojednostavljen (ne na ME2 način pojednostavljen!) i svodi se na ulaganje poena u tri atributa: konstituciju, intuiciju i či, kao i razvijanje nekih od osamnaest borbenih stilova. Stilovi su podeljeni u nekoliko grupa (borbeni, pomoćni, odbrambeni...) i podrzumevaju kontrolisanje prirodnih elemnata (led, vatra, kamen...), tranformaciju u nekolicinu fantastičnih oblika (žaba, neki ogromoni kameni čuvar...), baratanje raznolikim hladnim oružjem, pa čak i puškom, konkretno romantičnom musketom. Toliki izbor je svakako pohvalan, ali istina je da su stilovi prilično neizbalansirani. Pa tako musketa će od vas stvoriti nepobedivu mašinu za ubijanje običnih prašinara, dok ćete u nekom magijskom obliku prelako ubijati i najzahtevnije glavonje. 

Najveća mana igre je svakako nedostatak inventara!

Na kraju, iako fejluje kao RPG, Jade Empire kao igra, priča i komad softvera sa dušom obiluje vanvremenskim kvalitetima i svakim uloženi minut u njega plaća osmesima i toplinom oko srca.

Čovek može niz grlo sjuriti dva, tri žestoka pića. Osetiće se taj čovek živim, osetiće toplinu koja miluje i umiruje.
Čovek može da se pukne u venu. Otrov koji će se brzinom otkucaja srca širiti njegovim telom pobrkati sa Bogom ili prirodom koja mir duđši može pružiti.
Čovek se čak može i zaljubiti. Zagubiti u nadama i iluzijama, živeti maštanja i grliti osobu koje zaista... nema.

Sve gore navedeno su brzi, efikasni, ali na duže staze tragični putevi, više prečice ka sreći i duševnom blagostanju. Stvari koje ogreju dušu ili je uspavaju da ne boli, ali stvari iza kojih ostaje samo veća šteta: mamurluk, još veća glad ili bolna razočaranost.

Tu negde, između stresa, umora, nemanja ljubavi ili nemanja dovoljno ljubavi, mrtve, usnule, bolne ili hladne duše, vremena koje kao da je neko pustio na fast forward, novca, njegovog manjka, bolesti, starosti... tu negde dolazi umetnost.
Književnost, muzika, likovna umetnost. Lepota koja greje, leči i oživljava. Čašica eliksira bez mamurluka. Lek bez neželjenog dejstva.

Da... pretenciozno lupetanje jedne neznalice. Jeste. Ali svrha nije potezanje rasprave oko filozofije umetnosti, njenog smisla, svrhe. Već dve stvari - podeliti fascinaciju snagom pisane reči ili muzičke kompozicije, moći lepog da pokrene um i dušu, ne da pruži bekstvo od svakdnevnog života, da istu učini šarenijom, da pruži praktične savete za njeno preživljavanja, ne, samo da pokrene, dodirne. Svakako pola priča o Zelenoj Milji, pola priča koja spada u lični sajber klozet. I drugi razlog, nisam drugačije ni umeo početi ovaj tekst, jer iako je poslednja rečenica knjige pročitana još pre nekoliko meseci, toplina je i dalje tu. Oh, samo zamislite rakiju koja miluje toliko dugo.

Priča je smeštena, pre svega, u specijalno krilo zatvora, krilo u kome svoje poslednje dane broje osuđenici na smrt električnom stolicom. Serijske i masovne ubice, monstruozni pedofili, silovatelji... Opisi njihovih zločina, slike njihovih pogubljenja... seku bolno i duboko.
Ali, Zelena Milja se ni uz sav napor ne može svrstati u žanrovsku književnost. Da, ona se bavi smrću, mrakom, pormećenim umom, ali je sve to skupa čine horor pričom manje nego li Zločin i Kaznu ubijanje babe sekirom.

Zelena Milja briljira, dominira i pobeđuje na toliko nivoa, možda na prvom, površnom kao kritika društva koje je do grla zagnjureno u predrasude, korpciju i nepotizam. Kritika liberalnog kapitalizma, priča smeštena u vreme velike recesije od pre osamdesetak godina, danas, kada nova ekonomska kriza neke nove generacije tera na očajnička dela, gutanja i prevelikih i preodvratnih žaba samo zarad čuvanja kakvog-takvog posla je i aktuelnija no ikada. Grupa zatvorskih čuvara koji su, de facto, plaćeni da ubijaju su tu zato što imaju žene. decu, kredite...  No, Zelena Milja je daleko dublja i duža, ona vodi do uzvišenih filozofski pitanja, kontravezna, zaigrana maštarija o bogu, religiji, čudima, moralu, ljubavi, starosti, smrti. O čoveku čije je ime isto kao onaj napitak, ali se samo drugačije piše, o mišu koji je najviše na svetu voleo da jede mentol bombone i gura šareni kotur, o električnoj stolici, psihopatama na njoj i pored nje. O psihopatama iza rešetaka i onim koji imaju jake veze. O moralu. Zakonu. Pravdi. Nepobedivoj nepravdi u kojoj smo oduvek živeli.

KJing ni pod razno ne spada u najuži krug mojih omiljenih pisaca, uglavnom preopširan, i dosadnjikav, iako vrhunski human i ubedljiv u svojim maštanjima koja više deluju kao doživljena i samo zapisana, nego, jelte, sanjana i izmaštana. Ovde, pak, ograničivši sebe na dvestotinjak strana, podeljenih na šest originalno odvojeno objavljivanih knjiga ne odlazi previše u širinu, držeći pažnju svakom rečju.

Knjiga koju bih stavio za lektiru, četvrta srednje.