Zombie Geek

Lana Del Rey je sa prethodnim albumom ("Born to Die") pogodila središte mete, sasvim lagano. Spajajući pogled bele, bogate devojke na hip hop sa estetikom pop muzike (i vascele američke pop kulture) pedesetih i šezdesetih godina minulog veka - i to čineći na profesionalan način - donela je popularnoj muzici ono što joj je bilo preko potrebno - pomak sa mrtve tačke. Iako umetnički postojeći u post-Ejmi Vajnhaus svetu, donekle deleći filozofiju sa preminulom pevačicom, pokazala je da ipak ima snagu da dopre do šarenolikije publike, zavoleli su je ljudi bez obzira na pol i godine ili političko opredeljenje (bez obzira na jak akcenat na američkom patriotizmu, voleli su je i najveći borci protiv američkog imperijalizma, jelte xD). Svakom je ponudila nešto, a bogami mnogima i sve. Atmosferu nestalog holivuda, lepotu umrle Amerike, kvazi-melanholiju, zapaljive hitove, šta god.

Kao i bezbroj umetnika i zvezda pre nje, tako se i ona našla na prekretnici i pred mučnim pitanjem: šta sada? 

Bila je u takvoj situaciji da je sebi mogla priuštiti kakav god je album želela, sa čak i onaj koji sigurno neće ponoviti ni delić uspeha prethodnika. 

Ultraviolence. 

Neka početna ideja ovog teksta jeste bila želja da se brutalno zakopa ovo parče muzike, no to se ipak neće dogoditi. Previše volimo Lanicu za tako nešto. 

U suštini ono što je, donekle, nagovestio i obećao "Dark Paradise", "Ultraviolence" ispunjava sa morbidnom posvećenošću. To je pre svega odbacivanje većine modernih uticaja i sve jače okretanje muzici koju bi, recimo, mogli čuti u nekom mračnom, zadimljenom baru, negde sredinom prošlog veka, negde na zapadu Amerike. 

Pesme su mahom sporije, mračnije, a Lana pokušava biti melanholičnija i čak depresivnija no ikada pre, toliko posvećeno da na kraju ispada čak i smešno.

No, nije estetski ili ideološki otklon (kojeg zapravo nema) u odnosu na prethodne radove ovde problem. Iako bih svakako radije želeo album stilski uravnoteženiji, u maniru onog što ju je izvorno i učinilo posebnom (o čemu smo pisali u uvodu), ni odustajanje od jednog od glavnih elemenata i pravljenje monolitnijeg dela ne bi bio problem... da su pesme bolje nego što jesu. Na kraju krajeva, Lana i nije neko od koga smo mogli očekivati iste albume iznova i iznova. Niti to ikome treba. 

Prosto - pesme nisu dobre.

Istina je, na albumu su radila neka zaista velika imena današnje muzike. Istina je da bukvalno svaka pesma ima neki zanimljivi momenat, duži ili kraći (između ostalog zato i ne mogu opljuvati kompletno delo onako kako bih želeo), ali da gotovo niti jedna ne funkcioniše savršeno od početka do kraja. U pop muzici album kao celina ne mora biti jak, neodvojiv, neuništiv poput klarkovog monolita, ali mora imati dobre pesme, hitove. 

"Cruel World" je meni jedna od boljih, ali je preduga, vrti se gotovo čitavih sedam minuta. što je mera za neki progresivni metal/rok. "West Coast" je jedina u maniru prešlog albuma, sa modernijim elementima koji podsećaju malo na izvorni dubstep (ili možda bolje reći trip hop), s tim da je u refrenu totalno uljuljkana i smorena, pa je tako u pitanju jedan apsurdan pop singl koji je najzabavniji u strofama. "Sad Girl" ima zanimljivih instrumentalizacija, solidan pre-chorus, ali je sam refren lirički toliko banalan da Lana u njemu dostiže samo svoje poetsko dno. "Money Power Glory" ponovo ima dobrih momenata na gitari, ali boluje od jednako ogavnog refrena. Zaista je teško poverovati da iko normalan može pevušiti takve banalnosti. Sramotno je gotovo.

Neke od ovih pesama - "Old Money", "Other Women"... bile bi efektnije na prethodnom albumu, gde bi bile smeštene između konretnijih, komercijalnijih numera, ovde su, iako solidne (u pravom smislu te reči), svojom eteričnošću samo upale između nekoliko "udav" komada i doprinele celokupnoj dosadi.

Ne možemo ući u glavu naše Lane. Ne znamo da li je ona ovde tripovala umetničko delo, šta li? Krajnji rezultat jeste - umesto pesama koje nam ne izbijaju iz glava nedeljama i mesecima, skup polu-pesama za slušanje dok čitate ili radite nešto. Atmosfera jeste tu, ali nema suštine, nema dojke, kolena, zadnjice, kože, mirisa i ukusa. Mrak je tu, ali nema ni cigarete ni burbona ni lajne kokaina ni gole kurve na krevetu.