Zombie Geek

Film je u kurcu.

Jasna kao dan istina. Neporeciva. Sav optimizam, pozitivno mišljenje i snaga samoobmane tu mora otpasti. Bez nostalgije. Bez večitog snevanja o minulim vremenima. Jednostavno. Film. danas i na ovom svetu. Je u spektakularno jadnoj kurčini. Azijatskoj. Maloj. Dlakavoj. Da izvinite autoru rasisti.

Zašto je u kurcu?
E, tu se mišljenja dele. Sva armija urbanih kvazi intelektualaca zagrmeće na Holivud, industriju, pohlepne producente...
E, pa dragi moji mudrijaši, šiljokurani, hipsteri i ostali - krivi ste sami.

Ok.
Istina je - sve su priče ispričane.
Beše li to osnovna postavka, izvorište post-modernizma?
Nije više dovoljna jednostavna ljubavna storija, pljačka banke, otmica, napad na policijsku stanicu, epsko suđenje...
Teško je, jako je teško snimiti danas originalan i kvalitetan film. Inteligentan i zabavan. Da pije vodu od početka do kraja. Pa i najbolji danas kradu od starih majstora.
Nije to problem...

Vratimo se na kvazi intelektualce.
Dragi moji ljudi, pročitana kafkina "Metamorfoza", neko skrnavo sabiranje Hegela i odgledana kompletna paleta filmova Dejvida Linča vas ne čini intelektualcem. Ne. Nakon tih silnih umnih napora vi ste, u najboljem slučaju, tek jadni minimum za kvalitetnu kafansku raspravu. Minimum requirements za visokooktanski, najnoviji FPS. Ono, tek da šljaka, da vozi, štuca i grči se, ali ide.
To je nivo srednje škole. Gimnazije. Seme iz kojeg treba izrasti nešto valjano.
Problem nastaje kada upravo takvi bogalji pomisle da su nešto više. I da, avaj, umeju i trebaju ptaviti filmove.

Film je u kurcu!
Sve mlade i relativno mlade nade medija su, ispostavilo se ipak, nedostojne zvezdanih visina.
Aronofsky, Anderson, Refn, Gondry... autori koji deluju već dvadeset godina, nešto manje, nešto više. Svi smo se u nekom periodu kleli makar u jednog od njih (ja u Andersona nikad!). I dobri su oni. Ali, opet, nedostojni, kao što rekosmo.
A, to je, diskutabilno, najbolje što je film imao da ponudi u poslednje dve decenije.
Njih na stranu,.
Ovaj tekst je o drugim.

Ovaj tekst je filmu "Neprijatelj", Denisa Villeneuve. Taj režiser nam je poznat po "Prisoners" koji je jedna klasična prevara od filma. No, posebne širine i dubine marifetluka, poturanja kukavičjeg jaja i ultimativnog zamlaćivanja masa dostiže sa novim filmom.
Dučćgaj ga fegetlijo!

Pominjana kvazi intelektualna masa je uvek spremna da galami na holivud i njihove tupave blokbastere.
E, moji vi. Iskrenost. Iskrenost jednih Transformersa se mora ceniti. Baš nivo švarcijevih filmova iz osamdesetih - mišići i puška uperena u vas, nema tu filozofije, nema maskiranja, debil zna šta je. U ovom slučaju, u ovom vremenu - jebeni robot koji drži isukani mač i jaše... jebenog dinosaurusa robota. Ti vidiš tu abominaciju od postera - ti znaš da je to smeće neviđenih razmera. Ne bacaš novac, ne bacaš vreme i ključno ako si zaista ljubitelj filma - ne gubiš živce.
A, ovde ti poturaju.... kažu... jebo im pas mater - Kafka sreće Linča.

Neprijatelj.
Neću trošiti reči na plot, na bilo kakvo objašnjenje, opisivanje.
Priznajem, režija sveukupno nije loša. fotografija, razne fensi, nazovi umobolne forice.
No, film je toliko ogavan, negledljiv da je to neverovatno.
Bogalj.
Vizija bogalja.
Od bogalja za bogalje.
Kako debil vidi Kafku, kako idiot kopira poznu srednju fazu Linča, kako kreten primenjuje Hegela.

Steve McQueen je prevara.
Denis Villeneuve je prevara.
Ne gledajte njihove filmove.

Danas i ono što je najbolje u filmu ne ide dalje od kopije.
Predivna, presjajna "Velika Lepota" je suštinski krađa Felinija. Premoćan "Lov" je vinterbergovo gledanja u prošlost, pričanje ispričane priče iz drugog ugla i samokopiranje (Festen).
Je l neko rekao Trir?
Nemojte gospođo molim vas!
Konobar prilazi stolu. Šta smo imali?
Holandski "Borgman". Kvalitet. Primer sjajnog filma za godinu gospodnju 2013/14. Jesen-Zima kolekcija odela Prvi Maj Pirot. Šta god. Ali, to je delo režisera koji je na zalasku. Možda i magnum opus njegov, možda samo labudova pesma.
Ko nam od mlađih valja još? Imali smo "Ledolomca" skoro. U sferi naučne fantastike - sjajan. Više na nivou alegorije, politike, budućeg jakog kultnog značaja i drkanja na isti. Kao zaokružen film? Nikada. Nedonošče. Daleko ispod matorog i neprevaziđenog "Brazila", a opet najbolji SF film poslednjih deset+ godina.
Gravity. Prevara. Prevara režisera koji je nekada, ne tako davno čak, obećavao.

Apsolutni.
Neporecivi.
Gospodar pokretnih slika danas jeste.
 Džarmuš.
Njegova poslednja dva filma su sva originalnost, svežina i lepota na filmu danas. Čovek koji u zrelim godinama - nakon niza odličnih pokušaja u mlađim danima - konačno piše istoriju filma. Inspirisan, vođen ko zna kakvim vizijama, drogama i muzama - čovek dominira, lagano. Brisan prostor iza njega.
Koliko dugo će i on moći ovako jako da nam daje malo nade i svetla?

Njah.
Odgledan domentarac o nikada snimljenoj "Dini" ludog Žodorovskog sve opisuje.
Film je u kurcu.

Mi ćemo gledati prašnjave klasike, iz brda govana modernog doba kopati poneki biser, ne obazirući se previše na smrad oko nas i na nama (osim, ponekad, u ovakvim ventil-tekstovima). Za druge su pominjani bogalji i prevare. Razni Nolani da im daju iluziju intelekta.

Neon Genesis Evangelion iliti šta se desi kada ludi japanci besmislenim borbama, besmisleno velikih, uslovno rečeno, robota daju viši, metafizički smisao i dubinu.

Retko kada (geek) mediji napreduju metodom revolucije. Dugo razmišljanje me dovodi jedino do eksplozivne pojave Mura na tržištu američkog superherosjkog stripa, ali to je tek uski deo strip medija, a na posletku - nazovi revolucija nije u značajnoj meri promenila svet prevaziđenih superheroja.
Ne, obrni-okreni, evolucija je jedini način progresa. I situacija je na nekoliko polja tradicionalnih gikovskog zamlaćivanja toliko loša, čemerna čak, da je i ta spora evolucija radost kada je ima, mahom se danas ljudi i ljudska industrija zabave bave - devolucijom.
Ipak, ako bi smo posmatrali svet anime, konkretno televizijskih anime serija, čini se da ne postoji uticajniji i značajniji od NGE! Opet, reći da je u pitanju revolucija bilo bi nipodoštavanje animiranih uradaka koji su (in)direktno doveli do pojave samog Evangeliona, kao i preuveličavanje realnih kvaliteta i dometa same serija. Ono što je sasvim jasno, neosporno - monstruozni udar koji je izvršila na pripadajući joj medij je i danas nemerljiv.
Meteor u učmalom moru i niz talasa koji se u vidu koncentričnih krugova šire u nedogled, zapljuskujući čak i do tada nepoznate obale.
Samo nabrajati anime koje su nastale pod direktnim uticajem NGE je zamoran posao, okupiti one koje su na posredan način takve kakve su zahvaljajući NGE bi nas doveolo do popisivanja svih serija snimljenih u proteklih, bezmalo pa, dvadeset godina.
Mali broj epizoda, koncentrisan sadržaj, inteligentnije, "odraslije" teme... samo su neke od osnovnih karakteristika ovog serijala, koje su prenete na čitav medij i koje su, naposletku, istom donele status globalnog fenomena.


Osnovna postavka priče je jako jednostavna - pojavili su se Anđeli čija je, čini se, jedina svrha potpuno uništenje svega ljudskog i jedini spas ljudi su Evangelioni, koji dođu nešto kao man made anđeli.. Klinac dolazi u grad-tvrđavu (koji je mahom pod zemljom, a i ono što je na površini na znak opasnosti može biti spušteno), kako bi upravljao jednim od tih džinovskih robota. Ovde se već vidi jasna hrišćanska ikonografija i simbolika.
Prvih nekoliko epizoda nije ništa spektakularno. Standardni anime tog doba, reklo bi se, koji iako konstantno i stidljivo obećava nešto više, suštinski nne rpedstavlja bog zna kakav otklon od ustaljenih manira i trendova. Pitaće te se tokom tih neupečatljivijih epizoda: "Oko čega je čitava frka?". Ali, polako, izgurajte i vidite kako se suptilno u priču unose sve dublje i dublje, luđe i luđe ideje.

Neon Genesis Evangelion je bitan i zanimljiv na nekoliko nivoa. Ta slojevitost, je upravo i najveća vrlina serijala, osobina koja i jeste omogućila tako široku bazu fanova i popularnost jednaku onoj i karakterističnu za daleko veće, duže projekte.

Najpre je bitna za mecha žanr anima. crtaći o velikim robotima i njihovim borbama su u to vreme došli do svog kraja, postale su zamorne i prevaziđene u određenom smislu i NGE je doneo prekopotrebnu svežinu, ozbiljnost. Lično, ne volim taj žanr i briga me za to.


Na drugom nivou je jasno sazrevanje žanra kroz sazrevanje njenih glavnih protagonista. Nije to još uvek zrelost puna, čini se nije dostignuta ni do dana današnjeg, niti će ikada u potpunosti biti dostignuta, ali značajan pomak je ostvaren. Ako je pokretni motor serija koje su prethodile NGE-u bio pubertet, nebrušena uspaljenost probuđene seksualne želje, sise i guzice, u ovoj seriji se ide korak dalje i obrađuje se problematika adolescenta - sise i guzice su i dalje tu, ali i istinski problemi mladog polu-čoveka. Glavni lik je zbunjen, uplašen, pokidan, pičkica. Upravo ako seriju gledamo na ovom nivou ona i do kraja može pružiti određenu, kompletnu satisfakciju, čak i prevazilazeći određenu infantilnost problematike tinejdžera i obuhvatajući problematiku postojanja na tom emotivnom nivou čitave civilizacije, a posebno japanske nacije i kulture. Kroz mladog pilota alegorično su alegorično postavljena neka od večnih pitanja, ona o svrsi čoveka, njegovoj dužnosti, obavezi, časti., individualnosti i kolektivizmu..

Sledeće, NGE je posebno bitan zbog galerije zaista sjajnih likova. Evangelionima pilotiraju isključivo deca i svi oni su sa brdom svojih mana i problema. Iako su te mane malko naivno naglašene, ipak upravo zahvaljujući njima ostvaruju se jako zanimljivi odnosi između njih. Strahovi, nesigurnosti, kompleksi, zbunjenosti na sve strane. Lik zanosne Misato, koja predstavlja neku vrstu staratelja deci-pilotima, je najupečatljiviji i najkompleksniji (ako izuzmemo nekoliko božanskih figura, o kojima nećemo) - morena alkoholizmom, usamljenošću, jako  kompleksnim odnosom sa ocem, koji je u osnovi frojdovski, ona predstavlja najverodostojnijeg lika u seriji.

Na konačnom nivou, meni najzanimljivijem, ovo je široka, duboka i hrabra storija epskih razmera koja kroz upotrebu hrišćanskih, kabalističkih i simbola drevnog japana gradi spektakularnu storiju čitavog univerzuma. I tu dolazimo do jedinog realnog problema - upravo taj aspekt priče nije u pravoj meri razrešen jako kontraverznim krajem. Poslednjih šest-sedam epizoda generalno usporavaju, smanjuju repetitivni akcenat na borbama robota, i kreću da razrešavaju emotivne konflikte i probleme, uporedo otkrivajući određene delove kompleksne kosmološke slike same serije. No, u poslednje dve epizoda, gotovo sve će biti podređeno emotivnim dilemama glavnog lika, dobacujući sve ostalo kao nebitno, kao čisto oruđe koje je bilo tu samo da ispriča priču o sjebanom, pičkastom klincu.
Ipak, sam kraj jeste egzistencijalistički i dobar.

Posle te čuvene i omražene poslednje epizode snimani su filmove, još uvek ih snimaju, krpi se i objašnjava koliko može, no priča ostaje haotična i nedorečena.
Ništa ne mari, urnebesna činejnica da je čovečanstvo fascinirano, zamišljeno i podeljeno nad istinama jedne male serije o velikim robotima je fantastično suluda i dragocena.

Debitantska igrana serija "History" kanala ima tu nesreću da joj je najočigledniji konkurent hvaljena, reklamirana i voljena "Igra Prestola". I dok sa jedne strane imamo visokobudžetnu televizijsku seriju iza koje stoji sva silina HBO mašinerije, sa druge nam stoji maleni, realitvno stidljivi, nesigurni i početnički pokušaj na polju televizijske igrarije jednog, inače, kvazi-ozbiljnog kanala. Iako neke stvari rade bolje od (pre)cenjenog konkurenta, "Vikinzi" se ipak bore sa nekolicinom suštinskih, konceptualnih problema evo već čitave dve sezone, čak moramo reći da ti isti problemi tek sada dolaze do potpunog izražaja

Mnoge stvari su producenti i autori završili profesionalno i dobro. Na primer, kasting je odrađen savršeno, zaista su se potrudili da svi - od glavnih likova, nosioca radnje i predmeta simpatija i vlažnih snova publike (posebno ženskog dela iste), pa sve do siline statista... da svi redom izgledaju kao ponos arijevske rase!

Dalje, serija izgleda prelepo. Tu pre svega mislimo na fotografiju koja idealno odgovara tematici - tamna, hladna, atmosferična, sa mrkim nijansama plave i zelene kao ubedljivo dominantnim. No, sve  kinematografske stavke su top-notch, režija je precizna i relativno sveža - pojedine scene su prelepe ili  originalno rešene. A, sve je uklopljeno u... muževni naturalizam, realizam. Gledajući seriju imate osećaj da je to zaista odglumljeno i snimljeno, da je istinito koliko televizija može biti istinita, da je u pitanju igrana, ne animirana serija. Lokacije nisu spektakularne i nema ih previše, ali su mahom lokacije, ne jeftini CGI efekti kojima nas slične serije konstatno bombarduju ("Spartakus"). Ako bi ovde imali problem, bio ti sa režijom i potrebom za onim značajnim, dugim, ispod oka, nazovi dramatičnim pogledima koji su uveliko prevaziđeni i ofucani i koje u Holivudu voli još samo nesretni Piter Džekson.  

Muzika je možda i najsvetliji pojedinačni element. Ambijentalna "Wardruna", koja je inače kroz svoj diskografski rad posvećena oživljavanju nordijske muzike, kao i stvaranju odgovorajuće pesme za svaku pojedinačnu runu starijeg futarka, je ovoga puta zadužena za većinu muzičkih tema koje se provlače kroz epizode, dok nam "intro" pesma ostaje kao jedna od najlepših u istoriji televizije.

U drugoj sezoni, reklo bi se, manje-više ista priča - Ragnar i njegovi neprijatelji i saveznici se nadmeću za prevlast unutar sopstvenog sveta, dok uporedo planiraju pohode na Englesku. 

Ono što je i prva sezona radila solidno, nastavljeno je i u drugoj - autori su se potrudili da nas svako malo pogode nekim običajem, verovanjem ili momentom iz običnog, svakodnevnog života plavokosokih severnjaka. Nema veze ako većinu tih stvari znamo već iz drugih izvora, ovakvi pokušaji usputne edukacije kroz zabavu su pohvalni. Posebno interesantan, iako ne možda sasvim uspeo, momenat jeste ostvaren u liku Athelstana, hrišćanskog monaha koji u prvoj sezoni biva zarobljen i odveden iz Engleske preko mora u Skandinaviju kao rob. Kroz njega je ostvaren zanimljiv vid interakcije dvaju sveta - hrišćanskog i mnogobožačkog (nećemo upotrebiti reč "paganski"), posebno zato što je i u ovoj sezoni monah nastavio da menja mesto prebivanja poput ping-pong loptice ili vrućeg krompira. Dodatna zanimljivost jeste njegovo i izučavanje starih rimljana, odnosno još jedna interakcija srednjevekovnog hrišćanskog društva sa nečim što mu je strano, zaboravljeno ili čak zabranjeno. 

Tu dolazimo do suštinskog problema ove serije. Ne možemo to nazvati čak ni održavanjem određenog status quo-a, karakterističnog za recimo "Zvezdane Staze" i slične serije, koliko problem moramo objasniti kao - ponavljanje. Sve će se vrteti u beskrajnom paklenom krugu izdaja, borbi za vlast i "rajdova" na Englesku. Sa borbama manjeg ili srednjeg inteziteta, sa napadima na manastire koji će nositi sami po sebi prejak déjà vu... Znamo da smo zagazili u polja spojlera i da bi trebalo da stanemo. No, istina je - većina stvari koje možete videti u drugoj, kao da ste već videli u prvoj sezoni, pa mi i nemamo šta značajno da vam pokvarimo. Nakon čitavih deset epizoda ništa se značajno nije pomerilo - naši su severnjaci otprilike tamo gde su i počeli.. Možda nam autori na ovaj način prikazuju razloge za ultimativnu propast vikinške kulture i njen nestanak sa mape Evrope, ali ostaje jedan problem - nije posebno uzbudljivo za gledanje.

Kraj sezone je makar zaokružen, takav, kakav je, ne ostavlja nas na ne znam koliko visokoj litici da sa nje visimo, pa možemo u miru zaboraviti na seriju do sledeće godine, kada će biti emitovana i treća sezona.