Zombie Geek

Debitantska igrana serija "History" kanala ima tu nesreću da joj je najočigledniji konkurent hvaljena, reklamirana i voljena "Igra Prestola". I dok sa jedne strane imamo visokobudžetnu televizijsku seriju iza koje stoji sva silina HBO mašinerije, sa druge nam stoji maleni, realitvno stidljivi, nesigurni i početnički pokušaj na polju televizijske igrarije jednog, inače, kvazi-ozbiljnog kanala. Iako neke stvari rade bolje od (pre)cenjenog konkurenta, "Vikinzi" se ipak bore sa nekolicinom suštinskih, konceptualnih problema evo već čitave dve sezone, čak moramo reći da ti isti problemi tek sada dolaze do potpunog izražaja

Mnoge stvari su producenti i autori završili profesionalno i dobro. Na primer, kasting je odrađen savršeno, zaista su se potrudili da svi - od glavnih likova, nosioca radnje i predmeta simpatija i vlažnih snova publike (posebno ženskog dela iste), pa sve do siline statista... da svi redom izgledaju kao ponos arijevske rase!

Dalje, serija izgleda prelepo. Tu pre svega mislimo na fotografiju koja idealno odgovara tematici - tamna, hladna, atmosferična, sa mrkim nijansama plave i zelene kao ubedljivo dominantnim. No, sve  kinematografske stavke su top-notch, režija je precizna i relativno sveža - pojedine scene su prelepe ili  originalno rešene. A, sve je uklopljeno u... muževni naturalizam, realizam. Gledajući seriju imate osećaj da je to zaista odglumljeno i snimljeno, da je istinito koliko televizija može biti istinita, da je u pitanju igrana, ne animirana serija. Lokacije nisu spektakularne i nema ih previše, ali su mahom lokacije, ne jeftini CGI efekti kojima nas slične serije konstatno bombarduju ("Spartakus"). Ako bi ovde imali problem, bio ti sa režijom i potrebom za onim značajnim, dugim, ispod oka, nazovi dramatičnim pogledima koji su uveliko prevaziđeni i ofucani i koje u Holivudu voli još samo nesretni Piter Džekson.  

Muzika je možda i najsvetliji pojedinačni element. Ambijentalna "Wardruna", koja je inače kroz svoj diskografski rad posvećena oživljavanju nordijske muzike, kao i stvaranju odgovorajuće pesme za svaku pojedinačnu runu starijeg futarka, je ovoga puta zadužena za većinu muzičkih tema koje se provlače kroz epizode, dok nam "intro" pesma ostaje kao jedna od najlepših u istoriji televizije.

U drugoj sezoni, reklo bi se, manje-više ista priča - Ragnar i njegovi neprijatelji i saveznici se nadmeću za prevlast unutar sopstvenog sveta, dok uporedo planiraju pohode na Englesku. 

Ono što je i prva sezona radila solidno, nastavljeno je i u drugoj - autori su se potrudili da nas svako malo pogode nekim običajem, verovanjem ili momentom iz običnog, svakodnevnog života plavokosokih severnjaka. Nema veze ako većinu tih stvari znamo već iz drugih izvora, ovakvi pokušaji usputne edukacije kroz zabavu su pohvalni. Posebno interesantan, iako ne možda sasvim uspeo, momenat jeste ostvaren u liku Athelstana, hrišćanskog monaha koji u prvoj sezoni biva zarobljen i odveden iz Engleske preko mora u Skandinaviju kao rob. Kroz njega je ostvaren zanimljiv vid interakcije dvaju sveta - hrišćanskog i mnogobožačkog (nećemo upotrebiti reč "paganski"), posebno zato što je i u ovoj sezoni monah nastavio da menja mesto prebivanja poput ping-pong loptice ili vrućeg krompira. Dodatna zanimljivost jeste njegovo i izučavanje starih rimljana, odnosno još jedna interakcija srednjevekovnog hrišćanskog društva sa nečim što mu je strano, zaboravljeno ili čak zabranjeno. 

Tu dolazimo do suštinskog problema ove serije. Ne možemo to nazvati čak ni održavanjem određenog status quo-a, karakterističnog za recimo "Zvezdane Staze" i slične serije, koliko problem moramo objasniti kao - ponavljanje. Sve će se vrteti u beskrajnom paklenom krugu izdaja, borbi za vlast i "rajdova" na Englesku. Sa borbama manjeg ili srednjeg inteziteta, sa napadima na manastire koji će nositi sami po sebi prejak déjà vu... Znamo da smo zagazili u polja spojlera i da bi trebalo da stanemo. No, istina je - većina stvari koje možete videti u drugoj, kao da ste već videli u prvoj sezoni, pa mi i nemamo šta značajno da vam pokvarimo. Nakon čitavih deset epizoda ništa se značajno nije pomerilo - naši su severnjaci otprilike tamo gde su i počeli.. Možda nam autori na ovaj način prikazuju razloge za ultimativnu propast vikinške kulture i njen nestanak sa mape Evrope, ali ostaje jedan problem - nije posebno uzbudljivo za gledanje.

Kraj sezone je makar zaokružen, takav, kakav je, ne ostavlja nas na ne znam koliko visokoj litici da sa nje visimo, pa možemo u miru zaboraviti na seriju do sledeće godine, kada će biti emitovana i treća sezona.