Zombie Geek

Lana Del Rey je sa prethodnim albumom ("Born to Die") pogodila središte mete, sasvim lagano. Spajajući pogled bele, bogate devojke na hip hop sa estetikom pop muzike (i vascele američke pop kulture) pedesetih i šezdesetih godina minulog veka - i to čineći na profesionalan način - donela je popularnoj muzici ono što joj je bilo preko potrebno - pomak sa mrtve tačke. Iako umetnički postojeći u post-Ejmi Vajnhaus svetu, donekle deleći filozofiju sa preminulom pevačicom, pokazala je da ipak ima snagu da dopre do šarenolikije publike, zavoleli su je ljudi bez obzira na pol i godine ili političko opredeljenje (bez obzira na jak akcenat na američkom patriotizmu, voleli su je i najveći borci protiv američkog imperijalizma, jelte xD). Svakom je ponudila nešto, a bogami mnogima i sve. Atmosferu nestalog holivuda, lepotu umrle Amerike, kvazi-melanholiju, zapaljive hitove, šta god.

Kao i bezbroj umetnika i zvezda pre nje, tako se i ona našla na prekretnici i pred mučnim pitanjem: šta sada? 

Bila je u takvoj situaciji da je sebi mogla priuštiti kakav god je album želela, sa čak i onaj koji sigurno neće ponoviti ni delić uspeha prethodnika. 

Ultraviolence. 

Neka početna ideja ovog teksta jeste bila želja da se brutalno zakopa ovo parče muzike, no to se ipak neće dogoditi. Previše volimo Lanicu za tako nešto. 

U suštini ono što je, donekle, nagovestio i obećao "Dark Paradise", "Ultraviolence" ispunjava sa morbidnom posvećenošću. To je pre svega odbacivanje većine modernih uticaja i sve jače okretanje muzici koju bi, recimo, mogli čuti u nekom mračnom, zadimljenom baru, negde sredinom prošlog veka, negde na zapadu Amerike. 

Pesme su mahom sporije, mračnije, a Lana pokušava biti melanholičnija i čak depresivnija no ikada pre, toliko posvećeno da na kraju ispada čak i smešno.

No, nije estetski ili ideološki otklon (kojeg zapravo nema) u odnosu na prethodne radove ovde problem. Iako bih svakako radije želeo album stilski uravnoteženiji, u maniru onog što ju je izvorno i učinilo posebnom (o čemu smo pisali u uvodu), ni odustajanje od jednog od glavnih elemenata i pravljenje monolitnijeg dela ne bi bio problem... da su pesme bolje nego što jesu. Na kraju krajeva, Lana i nije neko od koga smo mogli očekivati iste albume iznova i iznova. Niti to ikome treba. 

Prosto - pesme nisu dobre.

Istina je, na albumu su radila neka zaista velika imena današnje muzike. Istina je da bukvalno svaka pesma ima neki zanimljivi momenat, duži ili kraći (između ostalog zato i ne mogu opljuvati kompletno delo onako kako bih želeo), ali da gotovo niti jedna ne funkcioniše savršeno od početka do kraja. U pop muzici album kao celina ne mora biti jak, neodvojiv, neuništiv poput klarkovog monolita, ali mora imati dobre pesme, hitove. 

"Cruel World" je meni jedna od boljih, ali je preduga, vrti se gotovo čitavih sedam minuta. što je mera za neki progresivni metal/rok. "West Coast" je jedina u maniru prešlog albuma, sa modernijim elementima koji podsećaju malo na izvorni dubstep (ili možda bolje reći trip hop), s tim da je u refrenu totalno uljuljkana i smorena, pa je tako u pitanju jedan apsurdan pop singl koji je najzabavniji u strofama. "Sad Girl" ima zanimljivih instrumentalizacija, solidan pre-chorus, ali je sam refren lirički toliko banalan da Lana u njemu dostiže samo svoje poetsko dno. "Money Power Glory" ponovo ima dobrih momenata na gitari, ali boluje od jednako ogavnog refrena. Zaista je teško poverovati da iko normalan može pevušiti takve banalnosti. Sramotno je gotovo.

Neke od ovih pesama - "Old Money", "Other Women"... bile bi efektnije na prethodnom albumu, gde bi bile smeštene između konretnijih, komercijalnijih numera, ovde su, iako solidne (u pravom smislu te reči), svojom eteričnošću samo upale između nekoliko "udav" komada i doprinele celokupnoj dosadi.

Ne možemo ući u glavu naše Lane. Ne znamo da li je ona ovde tripovala umetničko delo, šta li? Krajnji rezultat jeste - umesto pesama koje nam ne izbijaju iz glava nedeljama i mesecima, skup polu-pesama za slušanje dok čitate ili radite nešto. Atmosfera jeste tu, ali nema suštine, nema dojke, kolena, zadnjice, kože, mirisa i ukusa. Mrak je tu, ali nema ni cigarete ni burbona ni lajne kokaina ni gole kurve na krevetu. 

Fast forward na kraj recenzije: "Jedna od najboljih anime serija ikad!"

Stil i suštinu na filmu i televiziji retko ko uspe da sklopi. Svedoci smo modernog, arthouse filma koji dominira na području (vizuelnog) stila, ali sadržinski je prazan i tupav poput nedonoščeta neandertalca. Situacija u kojoj je film sa ideološke strane osmišljen i dubok, a tehnički pak zastareo i već viđen je takođe prirodan sled...

SE: Lain je, da ne verujete, kompletan i dominantan na oba polja. kako literarno-filozofskom, tako i na vizeuelnom nivou. Nikako bez svojih grešaka, ali toliko silovite ambicije da ona na momente čak i lomi, ali niti jednok trenutka ne pušta. Animirana serija koja služi kao intelektualna presa, nedokučiva zagonetka.

Lain je, kako se isprva čini, krajnje introvertna i dosadna mlada devojka. Takođe je "loša sa kompjuterima". Pak, suicid jedne učenice iz njene škole i uznemiravajući, posthumni mejlovi koji stižu mnogim učenicima, između ostalih i Lain, će sve promeniti. Ne volimo se posebno dugo zadržavati na opisu samog zapleta, jer se to neosporno pretvara u prepričavanje viđeno u pismenim zadacima osnovaca. Suštinska postavka na frontu post-modernog sajberpanka je, zapravo, sve što će vam i biti potrebno.

Se: Lain stoji spektakularno aktuelan i neprevaziđen (a što većini sajberpanka ne uspeva). U redu, izviknuće neko iz poslednjih redova, prošlo je nekih 15-16 godina od pojavljivanja serije. Da. Ali znamo koliko se internet, sveopšta moderna tehnologija i društvo samo promeničo u tom periodu i koliko pojedini sf filmovi iz devedesetih već danas deluju naivno, da ne kažemo i sasvim anahrono.

Da, serija jeste, ugrubo, o paralelnoj, virtuelnoj stvarnosti - The Wired - ali je istovremeno i  mnogo više.

Ona je skaladan spoj nekoliko razigranih ideja koncepta koji svoje utemeljenje traže u filozofiji i manje ili više srodnim granama ljudskog umnog delovanja. 

Ideološki serija je pre svega postavljena na osnovama teorije uma, funkcionalizma i kognitivne psihologije. Ona se bavi nekolicinom povezanih i ne direktno povezanih tema i ideja, ali suštinski, osnova jeste - samo postojanje čoveka u modernom svetu. Golica um dubinski, ljušteći ga poput crnog luka, sloj po sloj. Osnovni nivo jeste sajberpank proistekao svakako iz radova Filipa K. Dika i Gibsona, ali ide dubinski do Žana Bodrijara, pa i Platona samog i njegoove pećine, kao izvorišta cele ideje. No, gledanje na problem postojanja kao projektovane simulacije ili u modernom dobu programirane, sajber stvarnosti nije sve ovde. Jako oslonjena na modernu psihologiju, kao i neku vrstu metafizike pamćenja, serija se bavi ljudskim sećanjem, postavlja ideju da samo ono što je zapamćeno jeste se i desilo. Ideja je jasno idealistička, na tragu Kanta i Hegela, kao što se i čitava serija oslanja na radove ta dva filozofa. Sama ideja jeste jeziva, pošto je jasna varljivost našeg pamćenja. Jasna je ideja da je svako sećanje zapravo sećanje na... sećanje, ne na realnu, stvarnu situaciju koja je za nas, pred našim očima odihgrala samo jednom i nikada više. Beskrajni niz fotokopija. Sve bleđe i nejasnije. Ekvivalent igri gluvih telefona. 

Sećanje je sva stvarnost, a sećanje je varljivo i falično. Selektivno.

I tako dalje. Dok vas sasvim ne sludi. Dok ne budete znali šta je stvarno, a šta je virtuelno. Šta i ko je Lain. Da li ona uopšte postoji? A, njen svet? Svetovi?

"Dosije X" teorije zavere, postmodernističke halucinacije i sve više i više pitanja.

Možda sama serija najbrutalnije dominira na nivou nečega što bi morali nazvati sajber metafizikom 21. veka. Gde je ljudska duša zamenjena avatarom u virtuelnom svetu. Gde sam Bog, možda, obitava upravo u toj digitalnoj ravni. avatari u onlajn igrama, profili na društvenim mrežama i svemoćni administratori nad nama.

Uz sve to, dolazi nam i ideja ostvarenog kolektivizma kao posledice-cilja globalnog povezivanja čovečanstva na virtuelnom nivou.

Nemojte se plašiti - ne morate biti načitani knjiški crvić, biti sistematski upoznati sa razvojem filozofije, sociologije i psihologije da bi ste uživali, u suštini i razumeli ovu seriju, samo, eto, što je vaše znanje na tim poljima veće postoji šansa da ćete više nivoa otkriti, više uživati u moćnoj interakciji između autora umetničkog dela i konzumenata istog koja stoji na suprotnoj strani holivudksog serviranja svega u plastičnoj kesi, "drive through mcdonalds" kultura, loše meso, plastično povrće, sažvaće, nagoji se, produži dalje. Ne, ovo je umetnost u svom pravom, nepatvorenom obliku.

Serija ne žuri da postavi sva svoja pitanja, isprva samo gradi određenu mističnost, jaku atmosferu i lagano nas unosi u svoj svet, da bi pred kraj sva ideološka dubina pala na naša pleća, zakucala nas na zemlju, zbunjene, bez daha i uma silovanog jako. Do kraja ne dobijamo konačne odgovore, nego čini se samo još pitanja, još materijala za razmišljanje. Što, nikako, ne znači da je kraj loš - on je upravo onakav kakav bi trebao biti, intrigantan. 

Suštinski, SE: Lain se odvija poput filma Dejvida Linča sa kraja devedesetih godina prošlog veka - postmodernistički nadrealizam u svojoj najboljoj, najmističnoj formi. Razmišljajte u pravcu Mulholland Drive-a i Lost Highway-a.

Poželećete, verovatno, da potrčite u jednom trenu ka internet objašnjenjima pojedinih epizoda ili čitave serije - nemojte. Odmorite. Porazmislite, pa na posletku - pogledajte još jedanput ili dva puta. 

Trinaest epizoda po dvadeset minuta... ukupno neće oduzeti mnogo više vremena od prosečnog filma Pitera Džeksona, a čak će i četvrta repriza ove serije doneti više zabave i saznanja, nego li valov pun pomija pomenutog kvazi-vizionara.

Vizuelno.

Serija je divna. 

Režija je takva da podseća ponajviše na savremenog Džima Džarmuša, sa jako dugim, repetitivnim, prelepim kadrovima koji pucaju od, da tako kažemo, urbane atmosfere, depresije i praznine post-industrijskih gradova. Baš poput Džarmuša i ovde muzička pozadina u građenju atmosfere i određene simbioze sa vizuelnim jeste jako bitna...

Uz to, pojedine scene su ravno prelepe, posebno duge šetnje gradskim ulicama, koje su ekvivalent pregoreloj, predugoj ekspoziciji, sa jako stilizovanim senkama. Ili beskrajnog vrtenja slika bandera i silnih žica i kablova koje povezuju i vezuju ovaj svet. Porobljavaju.

Sve je rečeno.

Jedna od najboljih anime serija ikad!

Elfen Lied je jedna, pre svega, iskrena anime serijica.

Njenih prvih pet-deset minuta efektno svakom znatiželjniku stavlja do znanja - krv, nasilje i sise.
Ona jasno kazuje da u svojoj osnovi jeste jeftini slešer. Perverzna vizija horora sa početka osamdesetih konvertovana u format koji je, izvorno, deci posvećen. 

Bio bih neviđeni hipokrit kada bih glumatao neku zaprepašćenost tim uvodnim ili bilo kojim sledećim prikazom nepatvorenog, glorifikovanog nasilja koje ovaj anime ima da pruži. Mnogo gore stvari smo videli, a nasilje u ovom crtanom filmu je toliko prenaglašeno da je više na granici smešnog nego bilo šta drugo. Konačno, o aman, sve ovo je nacrtano.

Naime, Lucy je diklonius - mutant sa rogovima - zatvorena je u nekakvom centru za izučavanje njene vrste. Vrtse? Da. Njena mutacija je na liniji one iz X-Men stripova, s tim da je društvo daleko netolerantnije prema različitosti u ovoj seriji, nego li u romantizovanim marvelovim stripovima o superherojima. Nije ni čudo - veruje se da je mutacija zarazna, da su dikloniusi sledeća etapa ljudskog razvoja i da je njihova sudbina i svrha da zamene čovečanstvo, ne da mirno koegzistiraju sa njim. Samo - krvoločno - ponašanje rogatih mutanata, naravno, dodatno potpešuje takva uverenja. Takođe, rogovi nisu jedina razlika između vanilla homo sapiensa i dikloniusa jeste ta što potonji poseduje nekoliko parova nevidljivih ruku koje se kreću toliko brzo da glatko odbijaju puščano zrno... ili kao od šale lome kičme i odsecaju glave.
Ipak, dikloniusi su nepoznanica za generalno društvo - mali broj naučnika i veliki broj vojnika brine o njima u pomenutom centru, daleko od očiju javnosti.

U jednom trenutku naša jebozovna Lucy se oslobađa i kreće taj famozni pokolj.

Golu devojku, ružičaste kose i sa rogovima, na obali mora pronalaze studenti Yuka i Kota, koji su u srodstvu i blago incestoidnoj vezi (Yuka je zaljubljena u Kotu). Od krvožednog psihopate nema ni traga, sve što je ostalo jeste devojka bez sećanja, umeća govora i preslatkog ponašanja prikladnog kućnom ljubimcu.
Lucy je podeljene ličnosti.

Elfen Lied i prečesto deluje kao projektovana, konstruisana serija, pre nego stvorena u naletu neizbežne, muzama indukovane, inspiracije. Svaki element ovde kao da je sa svrhom, kao da gađa određenu publiku ili je tu samo da bi dodatno zamračio priču. Alegorični rasizam i diskriminacija, koketiranje sa incestom, bogatstvo pokolja i ostala čudesa i gadosti nisu bili dovoljni, pa smo morali dobiti i dete žrtvu porodičnog, seksualnog nasilja.
Koliko god pojedine scene pred našim očima bile kontraverzne i gadne, činjenica da su tu namerno, kako bi se dopale tinejdžerima i dobro prodale je ono što daleko više uznemiruje.
Kvalitetno i kompletno sklopljena priča od početka do kraja, profesionalno.

Izgleda da niko nije "šopovao" ovu sliku :O

No, serija je u svojoj biti jako humana. Divna. Kao i većina anima njenog doba - a to se nije posebno promenilo ni čitavu deceniju kasnije - ona se pre svega obraća adolescentima, pa su teme najbliže njima, teme usamljenosti, neshvaćenosti, izopštenosti i vršnjačkog nasilja kao osnovni motor, uz generalno ne prihvatanje različitosti koje može da se, kao što rekosmo, posmatra kao metafora i da se prenese na nivo nacija i rasa.
Ono što je nestandardno, a u uskoj vezi sa opštim mrakom - Elfen Lied, iako prenaglašeno, pojednostavljeno i plastično, sasvim lepo prikazuje nastanak naših psihopata, naših serijskih ubica. Psihopate stvaramo mi, društvo, ne padaju nam s neba poput grada i snega. Iako je u pitanju opšte mesto, koje bi trebalo biti jasno i poznati svima, činjenica je, izgleda, da se to mroa iznova i iznova ponavljati... sa jednako poražavajućim krajnjim rezultatima.

Nije u pitanju najbolji anime ikad. U celokupnom panteonu forme - Elfen Lied verovatno ne zauzima niti mesto u prvi deset-petnaest serijala. Predstavlja pre svega dobro mesto sa kojeg možete zakoračiti u ovaj svet - F2 na šahovskoj tabli -  koje će vam na kvalitetan i zaokružen način predstaviti stil i  teme karakteristične za medij.

Elfen Lied je priča o ljubavi. O značaju, snazi, potrebi za ljubavlju. Razumevanju. Prijateljstvu.
I poražavajućoj nedovoljnosti usamljene, jebene ljubavi i dobrote, njihove krajnje nesposobnosti da nadvladaju mrak i mržnju čitavog sveta.