Zombie Geek

Gledanjem oka ljubitelja i konzumenta video igara What Remains of Edith Finch (u nastavku, iz očiglednih razloga, skraćeno) to nije. Simaltor šetnje, posprdni naziv za "žanr" kome ovaj komad umetnosti kao pripada. U pitaju nije žanr, već medij koji je evoluirao iz video igara, dovoljno blizak da se prodaje u istim digitalnim radnjama, ali suštinski jedna zasebna niša koju moramo, ako želimo da debati dodamo išta korisno, posmatramo upravo kao nešto odvojeno od naših standardnih pucačina, strategije, platformera, pa čak i point&click avanturama, sa kojima imaju najviše sličnosti (izostanak eksplicitnog fail statusa, s tim da u "simulatorima šetnje" nema ni onog implicitnog).
Dakle, ukoliko ne možete da zamislite igranje bez game over ekrana ili makar zaglavljenosti ispred neke logičke zagonetke - onda ovaj naslov (kao ni Gone Home, Firewatch...) nije za Vas. Ukoliko, pak, možete uživati samo u interaktivnom odmotavanju priče, atmosferi i uživljenosti (imerziji) kroz kameru iz prvog lica, onda odigrajte prvo ovo malo remek delo - za kompletiranje su potrebna dva sata - pa se vratite tekstu koji će u nastavku biti ispunjen "spojlerima" i analizom narativa, jer upravo je to jedini način da se o ovakvim naslovima priča i piše.

Od uobičajnih igračkih tema, valja na početku spomenuti da su autori iskoristili moćni Unreal 4 grafički endžin i da WRoEF jeste prelep. Bez obzira da li pokušava da izgleda foto-realistično ili poprima neki od svojih mnogobrojnih nadrealnih vizuelnih stilova, pred sobom imamo konstantan plezir za naše oči. Sve to ne dolazi po velikoj hardverskoj zahtevnosti (svakako su u pitanju manje-više statični prizori, bez mnogo NPC likova i nimalo akcije), no čak i ukoliko se tu itamo desi neki pad u broju renderovanih sličica u sekundi, ništa strašno jer to neće uticati na bilo šta konkretno. Muziku takođe mogu da pohvalim, posebno u segmentima Levisa (člana porodice koji mašta dok radi u klanici ribe).

Početak WRoEF nas odvodi na brod na kome neko otvara dnevnik. Sledeća scena predstavlja vizuelizaciju napisanih reči. Ovo izdvajam zato što ćemo u daljem toku narativa imati zaranjanje u još jedan sloj dublje unutar priče istom metodom: dnevnik je pisala Edit Finč kao poruku svom nerođenom detetu (u slučaju da joj se nešto dogodi), upravo njen sin je na brodu i čita to i zamišlja njene dane koje je provela u napuštenoj prorodičnoj klući. Naime, Edit već u poodomakloj trudnoći se vraća u fantazmagoričnu kuću i tu proživljava mračnu sudbinu svoje porodice, obilazeći sobu po sobu pronalazi tragove o poslednjim trenucima života svojih predaka i zamišlja ih. Dakle imamo trostruko tonjenje (ako ponekad ne i za još jedan sloj dublje) u narativ... zamagljivanje stvarnosti zarad pričanja priča koje svakako ne bi trebalo smatrati istinitim.
Zašto je ovo bitno?
Upravo zato što je osovna poruka WRoEF - kritika verovanja i strogo zauizamanje temeljno ateističkog stava. Autori nisu dovoljno naivni i naporni da se u 2017. godini bave ateizmom neke konkretne religije, već odlaze u srž - u potrebu čoveka da generalno veruje, da priča priče i u njima pronalazi bukvalne istine, da u slučajnostima nalazi obrasce i da na sličan način vidi natprirodna objašnjena za svoje strahove i nedaće - u ovom slučaju (kao i zapravo najčešće) pre svega smrt voljenih.


"Igrate" kao Edit koja lagano korača kućom, iz sobe u sobu i sve dublje tone u mračne tajne i priče svoje porodice. To je porodica koja se davno doselila iz Evrope u Ameriku, porodica koja prvo, pre nove kuće gradi porodično groblje. Porodica Finč je duboko obeležena verom u kletvu koja ih prati kroz pokolenja, kletvom koja ih redom odnosi na ludačke i neverovatne načine. Ulaskom u neku prostoriju već možete naslutiti dosta o kratkoj priči koja sledi (što je konstanta kroz čitavu igru, ukoliko držite oči otvorenim možete primetiti mnogo detalja koji će tek kasnije eksplicitno biti prikazani), nalazite parče teksta i onda kreće storija konkretnog mrtvog pretka.
Trinaest priča postoji ukupno, od kojih ipak samo devet jesu interaktivne predstave, ostale se same odmotavaju pred vašim očima, bez ikakvog Vašeg uticaja. Ono što zaista vredi traženih novaca jeste koliko su ovi kratki segmenti originalni i posebni jedan od drugih, nikada nemamo ponavljanje istih mehanika - upravo je to velika prednost ovog medija i ovako ostvarenog. Ne postoji bazični gameplay loop -  u većini igara je to borba, skupljanje predmeta, prelazak preko prepreka itd - već ostaje samo narativna suština i mogućnost da nemamo nimalo ponavljanja mehaničkih radnji (osim pritiskanja dugmeta "w" za napred). Ne samo da su bazični interaktivni mehanizmi drugačiji, već često i vizuelni stil.


Ono što je konstanta jeste ili nesposobnost tragičnih aktera da čvrsto stoje na svojim nogama i realno posmatraju stvarnost ili pak da sasvim glupavo ginu, neverovatno nepažljivim, nemarnim ponašanjem. Jedno dete gine tako što veruje da može da leti - i čitav segment je na ljuljašci na kojoj dete sve jače i jače ide gore-dole sve dok ne poleti zaista sa iste preko litice, ka okeanu, sve to uz divnu paletu jesenjih boja. Drugo dete ima u svom dnevniku zapisano kako je poslednju noć provela tako što se pretvorila u mačku, pa u sovu, u ajkulu i na posletku u zmiju (da, imamo scene proždiranja ljudi). Ove segmente vi proživljavate, naravno. i predivni su, koliko i neugodni.
 Sledeće dete je bila devojčica koja je imala kratak bljesak popularnosti ulogom u "B" hororu i tu priču spoznajete čitanjem stripa, što donosi karakterističan vizuelni stil... Kako narativ teče nailazimo na sve morbidnije i mračnije stvari. Dete koje se udavilo u kadi (naravno i njegove poslednje trenutke vi proživljavate iz prvog lica) uz alegoričnu muziku i scene praktično baleta gumenih igračaka. Imamo i muškarca koji je maltene ceo svoj život proveo u podrumu ispod kuće, ubeđen da ga u spoljnom svetu očekuje monstrum, pošto su svi oni inače prokleti i on je sledeći koji će umreti. U ovom momentu je ključno zapitati: ko mu je pomogao da bude tamo? Ko mu je dostavljao hranu i ostale potrepštine? Kao i primetiti da je za to vreme Edit živela u kući, ne znajući za tu uznemirujuću tajnu.
Interaktivni vrhunac WRoEF jeste segment koji nam govori o članu familije koji je radio u klanici morske ribe i koji je radeći taj monotoni, svakodnevni posao (odsecanje glave ribe i bacanje iste na pokretnu traku i tako u nedogled) počeo da mašta i gubi kontakt sa realnošću. Ovo je jedan od najkvalitetnijih, najlepših, najdubljih momenata u celokupnom mom igračkom stažu. Momenat koji radi na nekoliko nivoa. ovo jeste i "najigračkija" deonica zato što Vas tera da bukvalno delite svoju svest i radite dve stvari istovremeno: mišem kontrolišete ruku kojom radite vaš dnevni posao, dok "wasd" strelicama upravljate sobom u izmaštanim svetom. Iz prva je to jednostavni lavirint kroz koji se provlačite, ali on evoluira, raste u 2D izometrijski, svakom scenom sa sve više detalja i širine, zatim open world referenci i mogućnosti (prividno) nelinearnog biranja izbora, sve do pune trodimenzionalnosti u kojoj junak postaje kralj čitave te fantazijske zemlje... u vizuelnom smislu predstavlja putovanje kroz istoriju video igara, dok suštinski jeste kulminacija kritike eskapizma, nemogućnosti borbe sa stvarnošću, verovanja da ima nečega boljeg od nje.


Jedna od smrti jeste toliko glupa da boli - čovek poželi da se slika sa upravo ustreljenim jelenom, to se dešava na litici, ne proveravajući da li je jadna životinja sasvim izdahnula... poslednjim atomima snage jelen uspeva da čoveka gurne na kamenje ispod.
To jeste druga poenta. Upravo zbog tako duboke vere u kletvu, članovi ove porodice se nemarno ponašaju, oni već računaju da je smrt tu i neizbežna, pa se posebno ni ne trude da je izbegnu, odnosno odlože... Self-fulfilling prophecy. Kao i podsećanje na ljude koji zaneseni religijskim fanatizmom tonu u anti-životne prakse i filozofije poput celibata, posmatranja planete zemlje kao satanske tvorevine, žena kao zlih itd.

Tokom toka radnje i sama Edit nagoveštava sve ovo, govoreći kako je možda zaista u tim pričama problem. Takođe, čitavim tokom upravo njena baka stoji kao izvor tih priča. Mi zapravo to ne možemo znati sa sigurnošću - možda je vera u porodičnu kletvu starija od nje, što je čak i verovatno - ali to i nije bitno, jer veru u kletvu u Edit jeste usadila baba. Autori divno prepoznaju da, baš kao i jezik, i religija i sujeverje biva prenošeno s majčinog kolena (žene bivajući sklonije takozvanom magijskom mišljenju)... Prepoznajemo duboki matrijarhat u tom smislu. Majka Edit Finč pokušava da, što saznajemo na samom kraju, prekine fatalni niz, da spasi svoju kćer te kuće i babe i tih priča i mraka... Ali, avaj, ne uspeva.
Krug se zatvara.
Imamo scenu porođaja.
Ponovo svet gledamo kroz oči dečaka sa broda i vidimo grob Edit Finč, sada znamo i zašto je na samom početku uz dnevnik nosio i buket cveća. Shvatamo da je jadna devojka umrla na porođaju.
Što nas može zbuniti i ostaviti veru u istinitost porodične kletve - naime, eto smrti koja uopšte nije neverovatno i glupa.
No, ono što je siguro da je priča i verovanje, ponovo sa ženskog kolena, prosleđeno na sledeće pokolenje porodice Finč.

Klajv Barker je, uz Stivena Kinga, najznačajniji pisac horora sa kraja dvadesetog veka. Moje lično mišljenje jeste i da je taj dvojac nešto najbolje što se žanru dogodilo još od Lavkrafta.
King kod nas ima široku i fanatičnu publiku koja guta maltene sve sa njegovim potpisom, sa druge strane Barker svakako nije nepoznat, ali jeste dugo bez dobrog, mejnstrim izdavača. O njegovim "Knjigama Krvi" (koje jesu lako dostupne), "Utkanom svetu", "Velikoj i tajnoj predstavi" nešto stariji zaluđenici obavezno pričaju sa mnogo, mnogo ljubavi, fascinacije i grozote u glasu. Pre svega pomenute "Knjige Krvi" objavljene u šest tomova predstavljaju abecedu svetskog literarnog užasa koju svaki prokletnik mora pročitati.
"Kabal" o kojem ćemo reći ponešto danas, upravo dolazi negde na kraju tog ciklusa, predstavljajući relativno kratku, ali efektnu novelu.

Osnovna tematika "Kabala" nije originalna, najvažnija misaona poruka je jasna čoveku od davnina - monstruma ne čini fizička nakaznost. Još je Meri Šeli u svom remek-delu, međašu fantastične književnosti - Frankenštajnu - sve to lepo predstavila. Doduše, istim temama čovečanstvo se bavilo i pre - beskrajna, savšrena niska bajki o nakaznim junacima koje nalazimo diljem našeg sveta.

Glavnina zapleta "Kabala" vezana je za mistični Midijan. Konačno sklonište monstruma prošlosti, devijacija, bagova u binarnom sistemu prirode i našem poimanju iste. Mrtvi, pa ponovo rođeni se kriju u njemu, pod zemljom, pod grobljem, daleko od ubitačnog delovanja Sunca, ali i čoveka koji ih proganja vekovima. Vampiri, zombiji i svakolika, nakazna stvorenja što prevazilaze maštu normalne osobe ovde su poput preplašenih, poraženih miševa, ni nalik nepobedivim predatorama jezivih priča i mitova naše prošlosti.  
Teško je nastaviti priču o knjizi, a ne otkriti centralni plot twist (koji nije baš neočekivan, ali ipak je na vama da ga doživite).
"Kabal" jeste dete osamdesetih godinu minulog veka, dolazi pred kraj dekade, kao labuđa pesma "slešer" filmova koji se bave maskiranim serijskim ubicama. Poznati su eksperimenti koji ljude stavljaju pred komplikovane moralne odluke, poznato je i da rezultati i odluke variraju u odnosu na to da li su ljudi sami u sobi dok odlučuju ili pred sobom imaju ogledalo i svoj odraz. Sam odraz sebe, to naličje čovečnosti je dovoljno da se čovek ponaša, makar prisilno, u skladu sa nekim elementarnim moralnim načelima, ako ne i da navuče na sebe kostim dobre, nesebične osobe. Psihotičnom serijskom ubici potrebno je da stavi kostim na kostim, jer je čovek tolika kukavica da ne sme sebe gledati u oči dok na slobodu, iz okova društva i morala, pušta divlju zver u lov.
Sa jedne strane imamo proganjane monstrume, htonične stvorove što beže od Sunca, kriju se i ne pripadaju našem društvu, sa druge obične ljude koji su jednako divlji, surovi i poremećeni i sasvim uspešno postoje među nama.


Priča se odvija iz dve perspektive - sa početka kroz oči Buna, mentalnog bolesnika kojeg terete za niz svirepih ubistava, posle i njegove devojke Lori.
Negde naleteh na kritiku ovog dela u kojoj se navodi da je osnovna poruka koju nam Barker ovde ostavlje - pratite svoje strasti, svoj kurac/pičku.
Seks jeste jedna od glavnih tema knjige, svakako. No, već na početku vidimo Buna koji je razočaran, skršenog srca, vidimo osobu koja se usudila jednom da voli, da obeća velike stvari (da će uvek biti tu), sada svestan da je ispao budala. Saznajemo još jednu bitnu stvar- seksualni život Buna i Lori je bio nikakav, neuspešan. On zbog svoje bolesti, lekova, ona zbog opet svojih strahova... nemogućnost imanja seksa jeste uticala na njihovu vezu.
Bez obzira na to, kroz sve nedaće, sranja, užase koji prkose logici normalnog čoveka, Lori će pratiti Buna, neće odustati od njega, prilično pomirena da od seksa nema ništa. Barker se ne trudi da dočara njihovu ljubav, shvatajći da za tim nema potrebe - ljubav je neobjašnjiva. Ovde je moramo prihvatiti kao činjenicu i kao glavni pokretački motiv naših junaka.
Ne treba reći da je seks ovde odbačen, naprotiv, on jeste neophodan. Tek kasnije u knjizi imamo jednu dugu, strastima i perverzijom, nakaznošću i dubokim neprirodnostima nabijenu scenu seksa, nakon čega vidimo da je isti za Barkera obred, čin krštenja, dokaz, potvrda ljubavi mnogo više nego puki uzrok.

Da se ne lažemo, nećete čitati "Kabal" zbog ičega od gore navedenog. Sami opisi užasa su dovoljni. Gledali ste barkerove "Helrajzer" filmove verovatno, pa znate kakve fizičke nakaznosti i koji nivo krvi, creva, mučenja možete očekivati. Čitati njega je kao gledati umobolne radove H. R. Gigera i ja ne vidim koja je veća, jača preporuka za kraj moguća.

"Sačuvati dete u sebi" je životno geslo koje možete čuti od mnogih. Nažalost, retko je u pitanju čuvanje. Čuvanje je lepa stvar, čuva se nešto što može da se stavi na tiho i suvo mesto, daleko od sveta i zlih uticaja. Pošto dete nosimo u sebi, a sebe vučemo, prljamo i ranjavamo kroz svet ljudi... shvatamo da je više u pitanju očajnička odbrana detete u nama, svakodnevna, teška. 

Ako je vreme napolju, van vaše betonsko-kartonske kocke od stana, lepo, pentrajte se, skačite, klackajte se, ljuljajte se, mazite mačke i pse lutalice, igrajte se. Ako nije lepo vreme, ako ste ostali sami u svojoj borbi, ako je stanje baš kritično - zamandalite vrata sobe i knjigu u ruke.

A, nema lepših priča od priča koje su vekovima prenošene sa bake na unuke. 

Filip Pulman, poznati i cenjeni pisac fantastike i književnosti za tinejdžere, ovde je u ulozi prevodioca, urednika i... pripovedača. U uvodniku ove zbirke bajki braće Grim (ovde ih ima pedesetak) on napominje da će tu i tamo menjati priče, upotpunjavati ih tamo gde je, po njegovoj proceni, usmena predaja skliznula. Ja nažalost nisam neki poznavalac originalnih verzija, tako da ne mogu u potpunosti suditi o promenama koje nam Pulman ovde donosi, no veliki broj njih on u komentarima na kraju svake bajke nabroji i objasni, pa nam retrospektivno one deluju sasvim na mestu i prirodno uklopljene.

Nisam ove bajke čitao kao odrastao, nisam ih čitao kao kritičar i analitičar, čitao sam ih kao dete, s početka se trudeći da ih tako čitam, a posle shvatajući da me one obuzimaju, prevazilaze, zaobilaze moj um i idu preko očiju direktno u dušu. 

Polako, sa maksimalnom koncentracijom na detalje, bez potrebe da išta analiziram sa stanovišta sociologije, religije, paganizma, psihologije, filozofije... da, sve je to moguće i naravno da velika naučna saznanja o ljudima lako nalaze svoje uporište u pričama koje su tako jako vezane za iste te ljude, priče koje su toliko moćne i večne da bi preživele i da sva pismenost danas nestane, opet bi one u oralnom obliku ojačale i nastavile svoj život i suptilnu evoluciju. Analizirati ove priče, svaku ponaosob, bilo bi zanimljivo, ali nije ono što je suštinski važno. 

Bajka je divan žanr, divan medij, divan oblik pripovedanja. Tako sumanute brzine, da oduzima dah. Na ivici šume živeo je skromni šumar, njegova žena i njihova tri sina - je sva postavka koja je potrebna. Bili su siromašni i  nisu više mogli da izdržavaju svoju decu, pa su najstarijeg poslali u svet da se sam stara o sebi - avantura je počela već u drugoj, trećoj rečenici. U jednoj ili dve rečenice znamo kakav je naš junak - moćni, visoki, jaki ratnik, nizak, sitan, lukav prevrtljivac, predivna princeza... I u sledećih pet, šest stranica imamo sve i nedaće, sukobe, čudnovate susrete, za odrasle nemoguća stvorenja, kraljeve i princeze, veliko blago i večnu ljubav na kraju.

Nema tu vremena za analize, tumačenja, ovim pričama se morate prepustiti i čitati ih automatski, srcem. Bajke su kao ljubav. Mozak nema šta tu mnogo da radi, samo vera, prepuštanje, sloboda.  

Tek dosta nakon čitanja, stvari se slegnu i dođu do svesti, ali to ćete sami spoznati.

Jedino što imam potrebu da pomenem, odnosno da podelim svoje mišljenje koje nije vezano niti za jednu konkretnu priču, koliko upravo za sve, jeste taj na prvi pogled prejaki materijalistički pouk svake priče. Uvek se sve završava sa princezom, titulom i brdom zlata.

No, jasno je da taj srećan kraj, jeste srećan i divan, ali je uvek tu nakon silnih prepreka, koja su maltene uvek u nama. Ako nam svaka druga bajka daje primer da je deliti dobro, da je nesebičnost vrlina, a svaka treća nam priča priču o na prvi pogled nakaznom muškarcu ili prljavoj devojci u ritama... samo luda osoba će nakon toga pomisliti da nas bajke svojim srećnim epilozima uče da moramo postati bogati i savršeno lepi da bi bili srećni. Osobe koje to cene, koje to traže u bajkama i prečesto loše završavaju.

Evo i jednog odličnog primera iz priče u kojoj najmlađa kći kaže ocu da ga voli poput soli (vrednost soli se često potencira u narodskim pričama, "So je vrednija od zlata" je čuvena i jako popularna slovačka bajka, recimo), kralj se na to silno naljuti i otera je od sebe sa džakom soli na leđima, u šumu, da je izjedu divlje zveri, naravno pokaje se i traži je sledeće tri godine, momenat upravo nakon njihovog ponovnog okupljanja:

The king said, "My dear child, I gave my kingdom away. What can I give you?"

"She needs nothing", said the old woman. "I shall give her the tears she shed because of you. Each one is a pearl more precious than any they find in the sea, and they're worth more than your whole kingdom."

Bajke su izvorno, ipak, i zabava i pouka za odrasle. Neke od ovih priča se bave zaista vrhunski mračnim temama. Naletećemo na scene provođenja noći sa lešem, na oca koji u slast pojede čitav lonac paprikaša sa mesom svoga sina, scene u kojima grupa kanibala proždire nesretnu devojku (što sve skupa sa cepanjem njene odeće i bacanjem na sto u mojoj izopačenoj glavi budi određene mračno erotične scene) ili pak oca koji se zaljubljuje u svoju kći i to ga tera u potpuno ludilo požude... upravo u ovoj poslednjoj Pulman "nezvanično" nakon kraja priče, u dodatnom komentaru, pruža svoju verziju podužeg kraja koji pokazuje sve njegovo pripovedačko umeće i maštovitost, kao i savšreno shvatanje bajke kao žanra. 

I šta drugo reći zapravo? Pedeset priča, oko četiri stotina strana, naravno ne svaka jednakog kvaliteta ili po svačijem ukusu, ali svakako izvor velikog uživanja i sreće. Na kraju svake Pulman nam daje i spisak sličnih bajki zapisanih diljem Evrope (mahom po Italiji, Engleskoj i Rusiji) pa se ova zbirka čini i kao odlična tačka za ponovni početak čitanja "pričica za decu".

Čitajte ove bajke.

Čuvajte ih.

Menjajte ih. Zapisujte ih. Igrajte se njima.

Pripovedajte ih dalje. 

Svojoj mlađoj sestri, nekom klincu iz familije, svom sinu i kćerci.

I sebi.