Zombie Geek

Gledanjem oka ljubitelja i konzumenta video igara What Remains of Edith Finch (u nastavku, iz očiglednih razloga, skraćeno) to nije. Simaltor šetnje, posprdni naziv za "žanr" kome ovaj komad umetnosti kao pripada. U pitaju nije žanr, već medij koji je evoluirao iz video igara, dovoljno blizak da se prodaje u istim digitalnim radnjama, ali suštinski jedna zasebna niša koju moramo, ako želimo da debati dodamo išta korisno, posmatramo upravo kao nešto odvojeno od naših standardnih pucačina, strategije, platformera, pa čak i point&click avanturama, sa kojima imaju najviše sličnosti (izostanak eksplicitnog fail statusa, s tim da u "simulatorima šetnje" nema ni onog implicitnog).
Dakle, ukoliko ne možete da zamislite igranje bez game over ekrana ili makar zaglavljenosti ispred neke logičke zagonetke - onda ovaj naslov (kao ni Gone Home, Firewatch...) nije za Vas. Ukoliko, pak, možete uživati samo u interaktivnom odmotavanju priče, atmosferi i uživljenosti (imerziji) kroz kameru iz prvog lica, onda odigrajte prvo ovo malo remek delo - za kompletiranje su potrebna dva sata - pa se vratite tekstu koji će u nastavku biti ispunjen "spojlerima" i analizom narativa, jer upravo je to jedini način da se o ovakvim naslovima priča i piše.

Od uobičajnih igračkih tema, valja na početku spomenuti da su autori iskoristili moćni Unreal 4 grafički endžin i da WRoEF jeste prelep. Bez obzira da li pokušava da izgleda foto-realistično ili poprima neki od svojih mnogobrojnih nadrealnih vizuelnih stilova, pred sobom imamo konstantan plezir za naše oči. Sve to ne dolazi po velikoj hardverskoj zahtevnosti (svakako su u pitanju manje-više statični prizori, bez mnogo NPC likova i nimalo akcije), no čak i ukoliko se tu itamo desi neki pad u broju renderovanih sličica u sekundi, ništa strašno jer to neće uticati na bilo šta konkretno. Muziku takođe mogu da pohvalim, posebno u segmentima Levisa (člana porodice koji mašta dok radi u klanici ribe).

Početak WRoEF nas odvodi na brod na kome neko otvara dnevnik. Sledeća scena predstavlja vizuelizaciju napisanih reči. Ovo izdvajam zato što ćemo u daljem toku narativa imati zaranjanje u još jedan sloj dublje unutar priče istom metodom: dnevnik je pisala Edit Finč kao poruku svom nerođenom detetu (u slučaju da joj se nešto dogodi), upravo njen sin je na brodu i čita to i zamišlja njene dane koje je provela u napuštenoj prorodičnoj klući. Naime, Edit već u poodomakloj trudnoći se vraća u fantazmagoričnu kuću i tu proživljava mračnu sudbinu svoje porodice, obilazeći sobu po sobu pronalazi tragove o poslednjim trenucima života svojih predaka i zamišlja ih. Dakle imamo trostruko tonjenje (ako ponekad ne i za još jedan sloj dublje) u narativ... zamagljivanje stvarnosti zarad pričanja priča koje svakako ne bi trebalo smatrati istinitim.
Zašto je ovo bitno?
Upravo zato što je osovna poruka WRoEF - kritika verovanja i strogo zauizamanje temeljno ateističkog stava. Autori nisu dovoljno naivni i naporni da se u 2017. godini bave ateizmom neke konkretne religije, već odlaze u srž - u potrebu čoveka da generalno veruje, da priča priče i u njima pronalazi bukvalne istine, da u slučajnostima nalazi obrasce i da na sličan način vidi natprirodna objašnjena za svoje strahove i nedaće - u ovom slučaju (kao i zapravo najčešće) pre svega smrt voljenih.


"Igrate" kao Edit koja lagano korača kućom, iz sobe u sobu i sve dublje tone u mračne tajne i priče svoje porodice. To je porodica koja se davno doselila iz Evrope u Ameriku, porodica koja prvo, pre nove kuće gradi porodično groblje. Porodica Finč je duboko obeležena verom u kletvu koja ih prati kroz pokolenja, kletvom koja ih redom odnosi na ludačke i neverovatne načine. Ulaskom u neku prostoriju već možete naslutiti dosta o kratkoj priči koja sledi (što je konstanta kroz čitavu igru, ukoliko držite oči otvorenim možete primetiti mnogo detalja koji će tek kasnije eksplicitno biti prikazani), nalazite parče teksta i onda kreće storija konkretnog mrtvog pretka.
Trinaest priča postoji ukupno, od kojih ipak samo devet jesu interaktivne predstave, ostale se same odmotavaju pred vašim očima, bez ikakvog Vašeg uticaja. Ono što zaista vredi traženih novaca jeste koliko su ovi kratki segmenti originalni i posebni jedan od drugih, nikada nemamo ponavljanje istih mehanika - upravo je to velika prednost ovog medija i ovako ostvarenog. Ne postoji bazični gameplay loop -  u većini igara je to borba, skupljanje predmeta, prelazak preko prepreka itd - već ostaje samo narativna suština i mogućnost da nemamo nimalo ponavljanja mehaničkih radnji (osim pritiskanja dugmeta "w" za napred). Ne samo da su bazični interaktivni mehanizmi drugačiji, već često i vizuelni stil.


Ono što je konstanta jeste ili nesposobnost tragičnih aktera da čvrsto stoje na svojim nogama i realno posmatraju stvarnost ili pak da sasvim glupavo ginu, neverovatno nepažljivim, nemarnim ponašanjem. Jedno dete gine tako što veruje da može da leti - i čitav segment je na ljuljašci na kojoj dete sve jače i jače ide gore-dole sve dok ne poleti zaista sa iste preko litice, ka okeanu, sve to uz divnu paletu jesenjih boja. Drugo dete ima u svom dnevniku zapisano kako je poslednju noć provela tako što se pretvorila u mačku, pa u sovu, u ajkulu i na posletku u zmiju (da, imamo scene proždiranja ljudi). Ove segmente vi proživljavate, naravno. i predivni su, koliko i neugodni.
 Sledeće dete je bila devojčica koja je imala kratak bljesak popularnosti ulogom u "B" hororu i tu priču spoznajete čitanjem stripa, što donosi karakterističan vizuelni stil... Kako narativ teče nailazimo na sve morbidnije i mračnije stvari. Dete koje se udavilo u kadi (naravno i njegove poslednje trenutke vi proživljavate iz prvog lica) uz alegoričnu muziku i scene praktično baleta gumenih igračaka. Imamo i muškarca koji je maltene ceo svoj život proveo u podrumu ispod kuće, ubeđen da ga u spoljnom svetu očekuje monstrum, pošto su svi oni inače prokleti i on je sledeći koji će umreti. U ovom momentu je ključno zapitati: ko mu je pomogao da bude tamo? Ko mu je dostavljao hranu i ostale potrepštine? Kao i primetiti da je za to vreme Edit živela u kući, ne znajući za tu uznemirujuću tajnu.
Interaktivni vrhunac WRoEF jeste segment koji nam govori o članu familije koji je radio u klanici morske ribe i koji je radeći taj monotoni, svakodnevni posao (odsecanje glave ribe i bacanje iste na pokretnu traku i tako u nedogled) počeo da mašta i gubi kontakt sa realnošću. Ovo je jedan od najkvalitetnijih, najlepših, najdubljih momenata u celokupnom mom igračkom stažu. Momenat koji radi na nekoliko nivoa. ovo jeste i "najigračkija" deonica zato što Vas tera da bukvalno delite svoju svest i radite dve stvari istovremeno: mišem kontrolišete ruku kojom radite vaš dnevni posao, dok "wasd" strelicama upravljate sobom u izmaštanim svetom. Iz prva je to jednostavni lavirint kroz koji se provlačite, ali on evoluira, raste u 2D izometrijski, svakom scenom sa sve više detalja i širine, zatim open world referenci i mogućnosti (prividno) nelinearnog biranja izbora, sve do pune trodimenzionalnosti u kojoj junak postaje kralj čitave te fantazijske zemlje... u vizuelnom smislu predstavlja putovanje kroz istoriju video igara, dok suštinski jeste kulminacija kritike eskapizma, nemogućnosti borbe sa stvarnošću, verovanja da ima nečega boljeg od nje.


Jedna od smrti jeste toliko glupa da boli - čovek poželi da se slika sa upravo ustreljenim jelenom, to se dešava na litici, ne proveravajući da li je jadna životinja sasvim izdahnula... poslednjim atomima snage jelen uspeva da čoveka gurne na kamenje ispod.
To jeste druga poenta. Upravo zbog tako duboke vere u kletvu, članovi ove porodice se nemarno ponašaju, oni već računaju da je smrt tu i neizbežna, pa se posebno ni ne trude da je izbegnu, odnosno odlože... Self-fulfilling prophecy. Kao i podsećanje na ljude koji zaneseni religijskim fanatizmom tonu u anti-životne prakse i filozofije poput celibata, posmatranja planete zemlje kao satanske tvorevine, žena kao zlih itd.

Tokom toka radnje i sama Edit nagoveštava sve ovo, govoreći kako je možda zaista u tim pričama problem. Takođe, čitavim tokom upravo njena baka stoji kao izvor tih priča. Mi zapravo to ne možemo znati sa sigurnošću - možda je vera u porodičnu kletvu starija od nje, što je čak i verovatno - ali to i nije bitno, jer veru u kletvu u Edit jeste usadila baba. Autori divno prepoznaju da, baš kao i jezik, i religija i sujeverje biva prenošeno s majčinog kolena (žene bivajući sklonije takozvanom magijskom mišljenju)... Prepoznajemo duboki matrijarhat u tom smislu. Majka Edit Finč pokušava da, što saznajemo na samom kraju, prekine fatalni niz, da spasi svoju kćer te kuće i babe i tih priča i mraka... Ali, avaj, ne uspeva.
Krug se zatvara.
Imamo scenu porođaja.
Ponovo svet gledamo kroz oči dečaka sa broda i vidimo grob Edit Finč, sada znamo i zašto je na samom početku uz dnevnik nosio i buket cveća. Shvatamo da je jadna devojka umrla na porođaju.
Što nas može zbuniti i ostaviti veru u istinitost porodične kletve - naime, eto smrti koja uopšte nije neverovatno i glupa.
No, ono što je siguro da je priča i verovanje, ponovo sa ženskog kolena, prosleđeno na sledeće pokolenje porodice Finč.