Zombie Geek

Puzzle Quest: Challenge of the Warlords ostaje jedna od meni najdražih video igara, čudnovati spoj rasnih cRPG mehanika i match 3 žanra i dan-danas ne gubi mnogo na šarmu i adiktivnosti. Godinama nakon te igre sam ostao sucker za sličan pristup mešanja hardcore i casual pristupa, uzimanja nekih kvalitetnih dizajnerskih standarda i mešanja istih sa dobro poznatim, ako ne i umornim arkadnim, kartaroškim ili slagaličkim standardima.

Autori Solitairicae prilaze svom čedu u načelu na isti način, iako početne ambicije, pa samim tim ni krajnji proizvod ne dobacuju neke posebne visine ili dubine. No, to jeste dobar stari pasijans kome su pridodate sasvim lagane rogue-lite/rpg mehanike i to je ponekad sasvim dovoljno.

Igra pred Vas stavlja pohod tokom koga morate poraziti osamnaest protivnika. Oni će baciti karte na sto, a na Vama je da ih u maniru poznate igre sklanjate jednu po jednu - imate svoj špil, jednu kartu birate i možete sa stola ispred skloniti onu koja je za broj manja ili veća od nje. Umesto klasičnih karo-pik-herc-tref obeležja, ovde su one podeljene u četiri kategorija energije koje ćete koristiti za aktivaciju specijalnih moći: lečenje, podizanje štita, uništavanje karti, randomizaciju istih... Nakon pobede nad protivnikom imate mogućnost odlaska u prodavnicu, gde kupujete nove moći ili pasivne predmete (koji uglavnom donose više energije na startu partije, više maksimalnog zdravlja i slično).  

Neprijatelji su lepo i originalno dizajnirani i predstavljaju skup otkačenih bitangi i zlikovaca. Oni će takođe izvlačiti po jednu kartu specijalku kojom će Vas mučiti i truditi se da Vam "slome srce", odnosno ubiju. Progresivno će na Vas slati sve zaguljenije stvari: blokirati izbor vaši moći, prekrivati karte trnje (poništavanje te karte automatski skida jedan helt poen), prekrivati ih otrovom (što je posebno zaguljeno, jer otrovna karta svaki potez skida po dva poena zdravlja sve dok je ne skinete sa stola, što nije uvek lako)... neke posebno nezgodne karte će morati nekoliko poteza da pripremaju, što Vam ostavlja vremena da eventualno ublažite udar.

Problemi sa igrom su u tome što nema quick random bitke, već uvek i samo putovanje od 18 neprijatelja. Ni to ne bi bilo strašno da postoji neka randomizacija, veći broj protivnika koji se nasumično mešaju, da ne znamo baš tačno na koga ćemo svaki put da naletimo. Doduše, možda kasnije možemo otključati mogućnost da krećemo kampanju od kasnijih neprijatelja ili u roster bivaju dodati još neki... mada za to nema naznaka za sada.

Nakon svakog runa dobijamo malu količinu specijalne monete kojom kupujemo stalna unapređenja - otključavanje novih heroja kojima igramo, povećanje broja slotova za pasivne predmete i unapređivanje špilova (npr. dama dobija sposobnost da kada bude izvučena skida jednu kartu sa stola). Falinka je i to što količina novca koji dobijamo, u odnosu na onaj koji igra traži za ove kupovine, jeste veoma mali. Solitairica je dostupna i kao aplikacija za Android, gde su dostupne zloglasne in-app purchases, pa je jasno da je cela igra građena i balansirana oko istih.

Na kraju, Solitairica ostaje strogo kežualno iskustvo koje se igra na WC šolji, u prevozu ili u obliku desktop prozorčića dok se na računaru nešto drugo završava, no dokaz da je ipak u pitanju dobra opuštena igra jeste to da je u stanju da Vam se prikrade i neprimetno oduzme brdo vremena, makar na kratke staze.