Zombie Geek

"Sačuvati dete u sebi" je životno geslo koje možete čuti od mnogih. Nažalost, retko je u pitanju čuvanje. Čuvanje je lepa stvar, čuva se nešto što može da se stavi na tiho i suvo mesto, daleko od sveta i zlih uticaja. Pošto dete nosimo u sebi, a sebe vučemo, prljamo i ranjavamo kroz svet ljudi... shvatamo da je više u pitanju očajnička odbrana detete u nama, svakodnevna, teška. 

Ako je vreme napolju, van vaše betonsko-kartonske kocke od stana, lepo, pentrajte se, skačite, klackajte se, ljuljajte se, mazite mačke i pse lutalice, igrajte se. Ako nije lepo vreme, ako ste ostali sami u svojoj borbi, ako je stanje baš kritično - zamandalite vrata sobe i knjigu u ruke.

A, nema lepših priča od priča koje su vekovima prenošene sa bake na unuke. 

Filip Pulman, poznati i cenjeni pisac fantastike i književnosti za tinejdžere, ovde je u ulozi prevodioca, urednika i... pripovedača. U uvodniku ove zbirke bajki braće Grim (ovde ih ima pedesetak) on napominje da će tu i tamo menjati priče, upotpunjavati ih tamo gde je, po njegovoj proceni, usmena predaja skliznula. Ja nažalost nisam neki poznavalac originalnih verzija, tako da ne mogu u potpunosti suditi o promenama koje nam Pulman ovde donosi, no veliki broj njih on u komentarima na kraju svake bajke nabroji i objasni, pa nam retrospektivno one deluju sasvim na mestu i prirodno uklopljene.

Nisam ove bajke čitao kao odrastao, nisam ih čitao kao kritičar i analitičar, čitao sam ih kao dete, s početka se trudeći da ih tako čitam, a posle shvatajući da me one obuzimaju, prevazilaze, zaobilaze moj um i idu preko očiju direktno u dušu. 

Polako, sa maksimalnom koncentracijom na detalje, bez potrebe da išta analiziram sa stanovišta sociologije, religije, paganizma, psihologije, filozofije... da, sve je to moguće i naravno da velika naučna saznanja o ljudima lako nalaze svoje uporište u pričama koje su tako jako vezane za iste te ljude, priče koje su toliko moćne i večne da bi preživele i da sva pismenost danas nestane, opet bi one u oralnom obliku ojačale i nastavile svoj život i suptilnu evoluciju. Analizirati ove priče, svaku ponaosob, bilo bi zanimljivo, ali nije ono što je suštinski važno. 

Bajka je divan žanr, divan medij, divan oblik pripovedanja. Tako sumanute brzine, da oduzima dah. Na ivici šume živeo je skromni šumar, njegova žena i njihova tri sina - je sva postavka koja je potrebna. Bili su siromašni i  nisu više mogli da izdržavaju svoju decu, pa su najstarijeg poslali u svet da se sam stara o sebi - avantura je počela već u drugoj, trećoj rečenici. U jednoj ili dve rečenice znamo kakav je naš junak - moćni, visoki, jaki ratnik, nizak, sitan, lukav prevrtljivac, predivna princeza... I u sledećih pet, šest stranica imamo sve i nedaće, sukobe, čudnovate susrete, za odrasle nemoguća stvorenja, kraljeve i princeze, veliko blago i večnu ljubav na kraju.

Nema tu vremena za analize, tumačenja, ovim pričama se morate prepustiti i čitati ih automatski, srcem. Bajke su kao ljubav. Mozak nema šta tu mnogo da radi, samo vera, prepuštanje, sloboda.  

Tek dosta nakon čitanja, stvari se slegnu i dođu do svesti, ali to ćete sami spoznati.

Jedino što imam potrebu da pomenem, odnosno da podelim svoje mišljenje koje nije vezano niti za jednu konkretnu priču, koliko upravo za sve, jeste taj na prvi pogled prejaki materijalistički pouk svake priče. Uvek se sve završava sa princezom, titulom i brdom zlata.

No, jasno je da taj srećan kraj, jeste srećan i divan, ali je uvek tu nakon silnih prepreka, koja su maltene uvek u nama. Ako nam svaka druga bajka daje primer da je deliti dobro, da je nesebičnost vrlina, a svaka treća nam priča priču o na prvi pogled nakaznom muškarcu ili prljavoj devojci u ritama... samo luda osoba će nakon toga pomisliti da nas bajke svojim srećnim epilozima uče da moramo postati bogati i savršeno lepi da bi bili srećni. Osobe koje to cene, koje to traže u bajkama i prečesto loše završavaju.

Evo i jednog odličnog primera iz priče u kojoj najmlađa kći kaže ocu da ga voli poput soli (vrednost soli se često potencira u narodskim pričama, "So je vrednija od zlata" je čuvena i jako popularna slovačka bajka, recimo), kralj se na to silno naljuti i otera je od sebe sa džakom soli na leđima, u šumu, da je izjedu divlje zveri, naravno pokaje se i traži je sledeće tri godine, momenat upravo nakon njihovog ponovnog okupljanja:

The king said, "My dear child, I gave my kingdom away. What can I give you?"

"She needs nothing", said the old woman. "I shall give her the tears she shed because of you. Each one is a pearl more precious than any they find in the sea, and they're worth more than your whole kingdom."

Bajke su izvorno, ipak, i zabava i pouka za odrasle. Neke od ovih priča se bave zaista vrhunski mračnim temama. Naletećemo na scene provođenja noći sa lešem, na oca koji u slast pojede čitav lonac paprikaša sa mesom svoga sina, scene u kojima grupa kanibala proždire nesretnu devojku (što sve skupa sa cepanjem njene odeće i bacanjem na sto u mojoj izopačenoj glavi budi određene mračno erotične scene) ili pak oca koji se zaljubljuje u svoju kći i to ga tera u potpuno ludilo požude... upravo u ovoj poslednjoj Pulman "nezvanično" nakon kraja priče, u dodatnom komentaru, pruža svoju verziju podužeg kraja koji pokazuje sve njegovo pripovedačko umeće i maštovitost, kao i savšreno shvatanje bajke kao žanra. 

I šta drugo reći zapravo? Pedeset priča, oko četiri stotina strana, naravno ne svaka jednakog kvaliteta ili po svačijem ukusu, ali svakako izvor velikog uživanja i sreće. Na kraju svake Pulman nam daje i spisak sličnih bajki zapisanih diljem Evrope (mahom po Italiji, Engleskoj i Rusiji) pa se ova zbirka čini i kao odlična tačka za ponovni početak čitanja "pričica za decu".

Čitajte ove bajke.

Čuvajte ih.

Menjajte ih. Zapisujte ih. Igrajte se njima.

Pripovedajte ih dalje. 

Svojoj mlađoj sestri, nekom klincu iz familije, svom sinu i kćerci.

I sebi.

Svako malo, pišući po stranicama ovog bloga uhvatim sebe da mislim o, pretežno, crno-belim horor filmovima velikog Universal studija. Iako smo već imali pozamašni tekst o "Frankenštajnu" čini se da nikako ne uspevam dovoljno ljubavi da pružim tim filmovima.
U tekstu što sledi osvrnućemo se na nekoliko naslova koje ukupno deli čak i do pola veka i kroz to vremensko razdoblje videćemo da li se i kako menjala tematika Universal horora., kako su se furiozne globalne, civilizacijske promene koje su zadesile čovečanstvo sredinom dvadesetog veka uslovljavale i promene u zabavi i umetnosti, kao i kako se (ako se) sumanutom brzinom menjao oblik i naličje ljudskog straha.

Drakula (1931)
Ovaj film je početak zlatnog doba holivudskog horor filma, bio je to prvi zvučni Universal komad užasa i strave. Teško je išta novo reći o samoj kinematografiji ovde. U pitanju je estetsko remek-delo za sva vremena. Tu nema spora. Pustiti ovo čudo od filma u visokoj rezoluciji i biti oduvani lepotom u roku od par minuta je obavezno, svaki put, svaki!


Početak u rumunskim Karpatima, u tim mračnim planinama, na zavojitim, uskim putevima, dolazak u selu što kao da stoji na kraju sveta i deli ovaj naš od onog živom čoveku nedostupnom. Porlazak granice razuma i realnosti, stizanje naravno u sam dvorac grofa Drakule. Svaki frejm. Savršenstvo. Pauzirati možete u bilo kom momentu i ostati sa fotografijom koja je sama sebi dovoljna, apsolutno prelepa. Atmosfera gotik horora je ovde na maksimumu. I onda prvi kadar sa Drakulom, koga ovde glumi malo je reći maestralni Bela Lugoši. Već tu ste jasno svesni da ste živi svedok istorije večne umetnosti i blesave pop-kulture dvadesetog veka istovremeno.
U ovom delu filma prikazani su nam svi mogući i nemogući oblici ljudskog straha. Strah od neptrirodnog i natprirodnog, od mraka, od divljih zveri, od smrti, ali čak i sva ona malena, gamižuća stvorenjca koja suprotno razumnom izaziva užas u nama - pacovi, pauci, slepi miševi i šta sve ne drugo u svakom su drugom kadru.

Kasnijim tokom film malo gubi na snazi, makar kod mene. Čitav deo radnje u Londonu je u poređenju sa početkom bled u najmanju ruku, ako zbog ničeg drugog, a ono zbog same scenografije koja je ovde većinu vremena obična kuća. No, atmosfera tihe jeze jeste uvek tu.
Ono što fascinira i što bi trebalo biti maltene predmet izučavanja i današnjih filmskih autora jeste način na koji je knjiga od tri, četiri stotina strana prebačena u filmski medijum i svedena na nekih sedamdesetak minuta. Naravno, niti je ekranizacija doslovna, niti je sve tu, ali suština jeste i to na krajnje smisleni način dočarana i film lako može da stoji samostalno i biti razumljiv svima.
Epilog filma nas vraća u mračno, teskobno okruženje i ponovo biva lepota za naše oči.

Jedna rečenica je ključna za razumevanje "Drakule", njegovog mesta u vremenu i šta je u tom momentu reflektovao. "Ta vaša nedokazana sujeverja prošlosti, lako mogu postati dokazane naučne činjenice današnjice", kaže profesor Van Helsing. Drakula je živi anahronizam, relikt nekog vremena koje je trebalo odavno biti prošlost. On je otelotvorenje dubinskog užasa. I to kakvo otelotvorenje? Naočito, visoko, prodornog glasa, jakog pogleda, uzvišenog porekla, aristokratskih manira. On u prvoj sceni u Londonu odlazi u pozorište, među najuglađenije ljude svoga vremena. On je naočita slika užasa naše prošlosti, makar se mi uporno i očajno ubeđujemo da je prošlost, da smo uznapredovali, da smo otišli napred,
 On je strah čovečanstva koje je na raskršću između prošlosti bez nauke i budućnosti sa previše nauke. Grofa ne možemo analizirati dalje i posmatrati odvojeno od "Frankenštajna" koji je usledio već iduće godine. Ako je karpatska krvopija strah iz prošlosti, strah od dubokog zla koje je preživelo, ali naša vera u dobro nije, ako je on strah od toga da užas postoji, da beznađe postoji, da večna patnja postoji i da se uopšte ne osvrće na to da li mi u nju verujemo ili ne, onda je frankenštajnovo Čudovište potvrda svega tog i najava još grđih stvari.
U "Frankenštajnu" naša sujeverja prošlosti, postaju naučne činjenice današnjice. Tu se takođe bavimo momentom u kome smrt i život nisu baš najjasnije razgraničeni. Čovek je užasnut od pomisli na smrt, ali makar je naviknut da živi i misli u binarnom svetu - nešto je živo ili mrtvo. Filmovi, priče, verovanja koja zamagljuju tu crtu su baš one koje su najdublje urezane u naše pamćenje. Priče o herojima koji odlaze u svet mrtvih, osnove religija o čoveku koji se vraća iz mrtvih, horor filmovi o neumrlim, ponovo oživljenim, skrpljenim iz nekolicine leševa uz pomoć ukroćene munje (kao simbola osnovne snage božanskog) i naučnim dostignućima novog doba ponovo oživljeni. "Frankenštajn" nam priča o tome šta će biti kada čovek stekne moć Boga/Bogova. Jaka mitološka slika, prisutna diljem sveta u kojoj je gore (na brdu, na vrhu planine, na vrhu drveta sveta) božansko mesto, a u podnožju svet ljudi i ovde je prisutna. Samo... ovde na vrhu planine, iznad doline u kome je selo, nema bogova, tu je samo nauka i naučnik.


Stvorenje iz crne lagune (1954)
Tokom drugog svetskog rata i nakon njega sam studio je poprilično srozao ugled svojih monstruma i kvalitet filmova u kojima su se pojavljivali. Artističke ambicije su se smanjivale sa svakim novim umornim "Frankenštajn" filmićem ili nasilnom mash-up papazjanijom dva ili više monstruma u istom naslovu... Pred kraj četrdesetih godina je čak snimljena i komedija "Abbott and Costello Meet Frankenstein" koja čak i nije loša za to što jeste, ali suštinski dobro pokazuje stanje kako naših samih omiljenih filmskih čudovišta, ali i ljudskog uma tog vremena.
Drugi svetski rat, najveći i najužasniji pokolj ljudske rase je bio završen i sve što je iza spaljenih leševa, razorenih porodica, porušenih gradova i izgubljenih godina ostalo jeste čovek sa snagom boga u rukama. Ono što je "Frankenštajn" jezivo najavljivao nije se ostvarilo. U klasiku Meri Šeli, kao i u filmskim adaptacijama, čovek opijen ambicijom i intelektom stvara život. Ne zaista stvara i ne zaista život, ali stvara. Drugi svetski rat i atomosko doba koje je usledilo pokazalo je da je čovek vrhunski sposoban za - uništavanje, ostvarajući viziju koja je daleko čemernija od one iz predratnih horor filmova.
Sve to se odrazilo na žanr. Kao što već rekoh na kraju teksta o "Frankenštajnu", romantični gotik, viktorijanski monstrumi više nisu bili strašni. Uglađeni grof Drakula i tromo, slepo Čudovište bili su dobri samo za komedije. Jaka atmosfera, spora radnja, nasilje koje je često tek u naznakama, tiha jeza koja gamiže ispod kože poput stotinu paukova nije više bila dovoljna. Došlo je vreme praistorisjkih čudovišta probuđenih iz dubina vremena, svet u filmovima su napadali i uništavali mutantni nuklearnog doba, armije paukova i rrmade vanzemaljaca iz dalekog svemira. Generalno, horor se u ovom dobu udaljava od visokih budžeta i elementarnih pokušaja dostizanja nekakvih umetničkih dometa. Više, brže, razornije, jeftinije je krilatica novog doba.

Ovaj film svakako nije ponajbolji primer svoje ere, iako sasvim udaljen od gotik estetike zlatnog doba, neosporno dosta konkretniji, nasilniji, produkt svog vremena, ipak održava dosta lepote starih filmova, samo u drugačijem ruhu.
Džek Arnold, režiser "Stvorenja iz crne lagune" (godinu dana pre snima "It Came from Outer Space" kultni sf/horor) zamenjuje prelepe snimke drevnih zamkova, mračnih planina i svega onog ostalog što nas je oduševljavalo u Drakuli ili Frankenštajnu i izmešta svoj film u južnoameričku džunglu. Lokacije su zaista divne, fotografija je savršena, ali da - film vrišti za bojom. Sa vizuelne strane, najveća vrednost jesu podvodne scene. Možda ih pred kraj filma već i previše ima, ali sa početka smo oduševljeni. Posebno se izdvaja scena plivanja Džulije Adams, koja na momente odiše perverznom erotičnošću.

Sam zaplet je danas klasičan i otrcan. Naučna ekspedicija u džungli, nailazi na čudnovate fosilne ostatke monstruozne šake nauci nepoznatog bića, ubrzo naleću i na tragove tog stvorenja u današnjem vremenu, još uvek živog.
Na kopnu, Stvorenje je suštinski nalik Frankenštajnovom Čudovištu - sporo i jako, ali daleko krvožednije, divlje. U vodi je na svome. I tu shvatamo insistiranje na podvodnim scenama. Izmeštaju čoveka na teren koji mu je stran, smeštajući ga u još inferiorniji položaj u odnosu na monstruozno stvorenje.
Ako je Drakula bio strah od doba kada je naša civilizacija bila divlja i surova, Stvorenje je strah ranijeg doba, kada nismo bili ništa do bespomoćni plen.

Odjeci atomskog doba, najava velikih istraživanja svemira naravno da stiže i do ovog filma. Jedan od likova saznanje o Stvorenju smatra važnim za naše buduće kolonizovanje stranih svetova. Ali sam film kao da nam lupa šamar. Kao da pokušava da nas spusti, da nam kaže da letimo pre nego što smo naučili da hodamo. Prikazuje nam ambivalentnu planetu Zemlju. Da, zaista divnu. Njenu prirodu, njene prašume, reke, podvodne prizore, pa čak i razgolićeno telo žene, ali sa druge stranei užase grabljivice koja ne samo da je spretnija u vodi od nas, jača na kopnu od nas, već i dovoljno inteligentna da bude pravi lovac, a mi samo plen koji uleće u njene zamke. Da smo stekli moć da uništimo svet koji niti poznajemo, niti razumemo, ali da i taj svet još uvek može da uzvrati.
Ako su "Drakula" i "Frankenštajn" studije o strahu od neprirodnog, natprirodnog, da li iskonskog toliko da je zaboravljeno ili pak toliko novo da je produkt modernog čoveka, nešto što svakako remeti razumno poimanje sveta. "Stvorenje iz mračne lagune" se sa druge strane bavi strahom od stvari koje su oduvek tu, oko nas, od kojih smo nekada živeli, a sada smo od istih otuđeni. Bavi se strahom od divljine, strahom od tišine, strahom od iskonskog mraka koji je prognan iz ljudskih gradova, strahom od nestanka bezbednosti civilizacije.
Strahom od prirode same!


Sledeći veliki Universal horor je - "Psiho", legendarnog Alfreda Hičkoka.
Šta je moglo biti sledeće posle demonskog zla u obličju čoveka, posle oživljenih mrtvaka i vukodlaka?
Šta je moglo doći nakon amfibijskog predatora, vanzemaljaca i mutanata?
Norman Bejts. Običan čovek.

Predivno je s vremena na vreme vratiti se starim, jednostavnim i očigledno večnim filmskim pričama. Bez obzira da li je u pitanju "Kako ubiti pticu rugalicu", "Prohujalo sa vihorom", "Čarobnjak iz Oza", diznijevi animirani filmovi ili kultni crno-beli horori Universal studija. Neki traju četiri, neki tek nešto iznad sat vremena, ali redom svi odišu jednostavnošću, čak naivnošću, često sa ponekom velikom rupom u scenariju. Nekada je to poluga za samouništenje laboratorije ludog naučnika (zato što naravno da je logično da to ima svaka takva postojba) ili se pak zapitate "ČEKAJ JEBOTE, sve što je oduvek trebala da uradi jeste da lupi cipelicama koje ima od sedamnaestog minuta filma?!??!?!"
Tako opušteni i zabavljeni, fast-forwardujete u današnje doba i svi silni filmovi Nolana i njemu sličnih, sa svojim prekompleksnim zapletima, prenapornim pričama, prepametnim za svoje dobro, preusiljenim i na kraju, zapravo - glupim.

Nemam ništa protiv literarnog spektakla zamotanog u filmsku limunadu, ali svaki pravi pripovedač, svaki istinski bard i storyteller zna da čar jeste u jednostavnosti večnih priča, prići im iz drugog ugla je originalnost, samo detalj promeniti jeste dalji put ka usavršavanju iste. Tako je nekada u prošlosti, u jednoj večnoj priči, obična kožna cipelica greškom u prevodu (ili možda ingenioznošću pripovedača?) postala staklena i zauvek ostala takva.

"Journey to Agartha" jeste samo još jedno prepričavanje večne priče. Ništa što bih zapravo o njemu rekao ne bi se nužno razlikovalo od velikog broja animiranih komada snimanih diljem sveta i vremena. Pratimo devojčicu po imenu Asuna. Otac joj je umro, pa samohrana majka i previše radi. I... ona je sama, usamljena. Jedino svorenjce s kojim provodi svoje vreme jeste čudnovata mačka što se odaziva na ime Mimi (što je uz Mici i jedino ime na koje će se bilo koja mačka ovog ili bilo kog drugog sveta zaista odazivati ili makar priznati vaše postojanje, okrenuti glavi i nastaviti svojim poslom). Asuni odlično ide u školi, toliko da se učiteljica pita da li se možda i previše trudi da bude dobra. Asuna nije neomiljena u svom razredu, naravno tu ima zavisti, ali zapravo njene vršnjakinje žele da se druže sa njom... kako to već biva, usamljenost je često izbor, Asuna ne želi da traći svoje vreme sa nebitnim likovima ovog filma i njenog života. Ima svoje maleno skrovište dalje od ljudi, neugledni, rukom sklopljeni radio i kristal pomoću kojeg sluša neku čudnu muziku, koja kao da dolazi iz dalekih dubina... Ubrzo na mostu, između kuće i škole, sreće monstruozno, ogromno stvorenje koje će u gledaocu odmah probuditi asocijaciju na Mijazakija i njegovu "Princezu Mononoke", odmah vidimo da to nije samo prosto, krvožedno čudovište. Vidimo njegovu drevnost, umor, izbezumljenost, shvatamo da je pri kraju svojih snaga. Tada se, a kako drugačije, pojavljuje i nepoznati dečak po imenu Shun koji spašava Asunu i odlazi...
Sledećeg dana, učiteljica najavljuje odlazak na porodiljsko odsustvo i dolazak učitelja kao zamene. Asuna se ponovo sreće sa Shunom, zajedno slušaju muziku dubina i on joj priča o Agarti, podzemnom svetu iz koga i on potiče...
Dalje prepričavanje, naravno, ne bi imalo smisla. Shvatate i sami gde nas dalje  priča vodi. U kovitlac večnosti biće uvučeni Asuna, njena mačka Mimi, Shun, kao i njegov brat Shin, sve zajedno sa mračnim i hladnim učiteljem koji je izgubio svoju ženu još pre desetak godina.
Kao i svi junaci, naša Asuna će proći kroz vodu života, izaći na drugu stranu, u svet nepoznat i čaroban i strašan.

Još od malena sam bio fasciniran avanturističkim romanima i filmovima koji bi me odveli na neko daleko mesto, realno ili nerealno, materijalno ili izmaštano i bajkovito, nebitno. Samo da je divno i drugačije od onoga što sam tada smatrao čemernim sada i ovde. Agarta čini to podjednako efektno. Srce zaigra na svaki divni prizor nepoznatih krajolika, koji ne bi trebali da budu znani ljudskom oku, koji su tu posredstvom bezgranične mašte autora umetničkog dela.
Dok se priča lagano kreće, dok Asuna i njen učitelj putuju Agartom ka Finis Teri (on da oživi svoju pokojnu ženu, ona da... ni sama ne znajućii baš zaista zašto je tu), mi možemo da se kupamo u predivnim vizuelnim čarima. Bezmalo meditativno iskustvo probijanja zida stvarnosti i dodira sa onostranim.


Priča bivajući u suštini onaj večni, civilizacijski mit o heroju koji odlazi od kuće, na daleki put, na magično mesto (najčešće šumu, ovde podzemni svet, u svakom slučaju mesto u kome se dešavaju razna čudesa i užasi) mnogo dobija na tome što autor pravi raznoliku papazjaniju svetskih mitologija  i mitoloških pojmova. Od japanskih tradicija, preko hinduističkih (leteća nebeska palata Vimana, boga Ravane), Quetzalcoatl (pernati zmaj srednje-američkih indijanaca), pa sve do same Agarte koja je pojam koji se pojavljuje u kasnom Evropskom ezoterizmu i povezuje se sa teorijom šuplje Zemlje.
Sve to čini ovu bajku verodostojnom nekako, kao opštom istinom čije su deliće doznali razni narodi diljem sveta, ne uspevajući da spoznaju celokupnu istinu, koja se, pak, volšebno otrkiva pred našim očima.

Bivajući tradicionalna u svojoj strukturi, ova bajka je to donekle i u svojoj poruci. U vremenu feminizma, ili nečeg što prevazilazi feminizam i promoviše žensku supermaciju, u vreme jakih filmskih i literarnih ženskih junaka i smotanih, nesposobnih muškaraca sa druge strane, "Putovanje u Agartu" jeste priča o slabašnoj, bojažljivoj devojčici kojoj očajnički treba muški princip u životu. Njoj treba otac, njegovu figuru i supstituciju nalazi u liku svog saputnika i učitelja, koji dužinom filma jedva da pokazuje bilo kakvu emociju prema njoj. Njoj treba porodica. Klasična, obična, tradicionalno zajedncia muškarca, žene i deteta i ne postoji savremeni psiholog, feminist koji će je ubediti da ono što ima jeste jednako dobro. Kao što joj jednako treba i muški princip u vršnjačkom odnosu blage, naivne simpatije. Shin/Shun je morao biti dečak.
Dalje paralele sa već pomenutom "Princezom Mononoke" je očigledan, takođe. To ne ostaje dominantna i previše naporna, u našu facu poruka, ali provlači se konstantno. Naš odnos prema agarti, prema drevnim bogovima, prema našem celokupnom svetu. Čemerna sudbina Agarte koju su uništili "topsajdersi", jeste predskazanje sudbine i naše ravni postojanja, ako ostanemo ovakvi kakvi jesmo.

Ovo jeste filma za sva vremena i prilike. Film koj nam pokazuje da anime ponovo mogu da budu divne i bajkovite, a ne animirinae kopije irganih filmova prepunih nasilja i prekopleksnih zapleta. Ovo je film koji se gleda kada ste sami, usamljeni, kada ste sa veljenom osobom, kada pored sebe imate svoje dete. Uvek.