Zombie Geek

Ok.

Naslov je genijalan, na liniji recimo Super Meat Boy ili još bliže Super Mutant Alien Assault, samo što iza ovog stoji smeće od igre. 

Nemam posebnu želju za negativnošću i izbegavam je - pisanje o lošim video igrama je verovatno najbesmislenije gubljenje vremena ikada. Pa, ipak, eto mene. Naslov sam po sebi nagoveštava nešto kul i čitava igra jeste tako postavljena i zato me i razočarava ovoliko.

Oslobađanje seratonina kao nagrada za neki uspeh je valjano zloupotrebljavana činjenica širom našeg vrlog kapitalističkog sveta. U video igrama je poslednjih godina je nagrada za igranje postala maltene jednako bitna koliko i samo igranje i to kada gledamo uopšteno čitav medij, sa tim da postoje naslovi gde je ta nagrada jedino bitna. Popularno nazvane clicker igre nisu ništa do šargarepa bez štapa, prosto deluju nepristojno, vulgarno.

 Možemo ih posmatrati i kao ozbiljan komentar na sve što video igre jesu i koliko su u svojoj suštini glupe i koliko mi kao igrači upravo pristajemo da budemo magarci. Kako bilo, jesu adiktivne. Prosto, u pitanju je jebena hemija.

Najčešće su to destilovani aRPG naslovi (Diablo, Dungeon Siege, Titan Quest) samo što je isključen sav ili skoro sav world building, priča, umeće, potreba da imamo više od jednog prsta. Svaka mehanika svedena je do bezumnog kliktanja na nepokretne neprijatelje, igrači  ostaju očarani i zaslepljeni brojevima koji lete na sve strane, prelazak levela u nedogled, prštanje novčića, kupovina unapređenja i tako do kraja sveta. 

Super Turbo Demon Busters! je upravo to, u svojoj jadnoj biti. Pred vama se otkriva level koj igledate iz izometrijske perspektive, klikćete na neprijatelje, klikćete još par puta da ih ubijete, kupite loot, klikćete dalje na neprijatelje, kupite nagrade, gotov nivo, klikćete na sledeći. Da l' si ikada mene voljela, da l' si ikada mene voljela u obliku video igre.

Sve ostalo je super. To je ono što boli.

Celokupna priča i estetika podseća na akcione sci-fi/horror filmove  i igre osamdesetih i devedesetih godina minulog veka, dakle Alien, Doom, Predator, sve to što valja i volimo. Krećete kao klasični Doomguy, tupavi marinac koji je tu da "žvaće žvake i šutira guzice, a nema više žvaka", jelte. Vremenom skupljate raznoliki loot u obliku municije, novog naoružanja, novca, ali i karaktera koji su Sniper, Medic i slično... Između misija imamo kratki dijalog između raznih karaktera i tu se stalno igra na isti humor -  odnosno komične interakcije različitih klišeiziranih karaktera, što je samo po seb imeni dovoljno. Sve njih možete izabrati pred start bilo koje misije, imaju svoje karakteristične specijalke, svaki karakter je specijalizovan unapred za samo jedan tip oružja...

Igra ima sav šarm i bila bi super da je... igra, a ne tester za izdržljivost levog tastera miša. 

Šta je strašno?

To što ovo košta bezmalo deset dolara.

Šta je još strašnije?

To što ima 9/10 rejting na steamu.

Ljudi su kreteni.

Puzzle Quest: Challenge of the Warlords ostaje jedna od meni najdražih video igara, čudnovati spoj rasnih cRPG mehanika i match 3 žanra i dan-danas ne gubi mnogo na šarmu i adiktivnosti. Godinama nakon te igre sam ostao sucker za sličan pristup mešanja hardcore i casual pristupa, uzimanja nekih kvalitetnih dizajnerskih standarda i mešanja istih sa dobro poznatim, ako ne i umornim arkadnim, kartaroškim ili slagaličkim standardima.

Autori Solitairicae prilaze svom čedu u načelu na isti način, iako početne ambicije, pa samim tim ni krajnji proizvod ne dobacuju neke posebne visine ili dubine. No, to jeste dobar stari pasijans kome su pridodate sasvim lagane rogue-lite/rpg mehanike i to je ponekad sasvim dovoljno.

Igra pred Vas stavlja pohod tokom koga morate poraziti osamnaest protivnika. Oni će baciti karte na sto, a na Vama je da ih u maniru poznate igre sklanjate jednu po jednu - imate svoj špil, jednu kartu birate i možete sa stola ispred skloniti onu koja je za broj manja ili veća od nje. Umesto klasičnih karo-pik-herc-tref obeležja, ovde su one podeljene u četiri kategorija energije koje ćete koristiti za aktivaciju specijalnih moći: lečenje, podizanje štita, uništavanje karti, randomizaciju istih... Nakon pobede nad protivnikom imate mogućnost odlaska u prodavnicu, gde kupujete nove moći ili pasivne predmete (koji uglavnom donose više energije na startu partije, više maksimalnog zdravlja i slično).  

Neprijatelji su lepo i originalno dizajnirani i predstavljaju skup otkačenih bitangi i zlikovaca. Oni će takođe izvlačiti po jednu kartu specijalku kojom će Vas mučiti i truditi se da Vam "slome srce", odnosno ubiju. Progresivno će na Vas slati sve zaguljenije stvari: blokirati izbor vaši moći, prekrivati karte trnje (poništavanje te karte automatski skida jedan helt poen), prekrivati ih otrovom (što je posebno zaguljeno, jer otrovna karta svaki potez skida po dva poena zdravlja sve dok je ne skinete sa stola, što nije uvek lako)... neke posebno nezgodne karte će morati nekoliko poteza da pripremaju, što Vam ostavlja vremena da eventualno ublažite udar.

Problemi sa igrom su u tome što nema quick random bitke, već uvek i samo putovanje od 18 neprijatelja. Ni to ne bi bilo strašno da postoji neka randomizacija, veći broj protivnika koji se nasumično mešaju, da ne znamo baš tačno na koga ćemo svaki put da naletimo. Doduše, možda kasnije možemo otključati mogućnost da krećemo kampanju od kasnijih neprijatelja ili u roster bivaju dodati još neki... mada za to nema naznaka za sada.

Nakon svakog runa dobijamo malu količinu specijalne monete kojom kupujemo stalna unapređenja - otključavanje novih heroja kojima igramo, povećanje broja slotova za pasivne predmete i unapređivanje špilova (npr. dama dobija sposobnost da kada bude izvučena skida jednu kartu sa stola). Falinka je i to što količina novca koji dobijamo, u odnosu na onaj koji igra traži za ove kupovine, jeste veoma mali. Solitairica je dostupna i kao aplikacija za Android, gde su dostupne zloglasne in-app purchases, pa je jasno da je cela igra građena i balansirana oko istih.

Na kraju, Solitairica ostaje strogo kežualno iskustvo koje se igra na WC šolji, u prevozu ili u obliku desktop prozorčića dok se na računaru nešto drugo završava, no dokaz da je ipak u pitanju dobra opuštena igra jeste to da je u stanju da Vam se prikrade i neprimetno oduzme brdo vremena, makar na kratke staze.

Lako je zamisliti gomilu napušenih dripaca i genijalnog pojedinca koji, u momentu blaženog prosvetljenja tako karakterističnog za situaciju, uzvikuje: Znate šta bi bilo prekul!? Igra u kojoj Lavkraft krade izume od Tesle, pa ovaj nadrkan uskače u svog mecha robota i kreće da ih povrati, usput ubijajući hiljade i hiljade najgrđih kreatura!

Nažalost (češće na sreću, zapravo) ovakve ideje se zaboravljaju vrlo brzo i nikada ne budu ostvarene, ali u ovom konkretnom slučaju... eto nas. 

Zaista, ukoliko Vas sam naslov nije kupio u fazonu shut up and take my money, ništa drugo neće. 

Ovo jeste igra u kojoj kontrolišete Nikolu Teslu u očajničkom pohodu koji ga vodi preko desetina kratkih misija u kojima će pobiti više lavkraftijanskih karakondžula, nego li Bata Životinja i BJ Blaškovic nacista u svojim bogatim karijerama skupa.

Perspektiva je ptičija, kontrole jednostavne i intuitivne - levi klik je primari napad, desni je za neku od specijalki koje skupljate po nivou. U prvih sat-dva igre koliko sam obrnuo do sada, otključavate posle svake misje ponešto što će Vam dodatno olakšati (odnosno doneti raznovrsnost) u nastavku kampanje. Pa tako periodično dobijamo nova oružja (u svakom momentu možemo samo po jedno da nosimo, ali su uvek je po okolišu razbacana nekolicina alternativa), za sada nisam video ništa spektakularno: pištolj, sačmara, tommy gun, teslina plazma puška... ipak, sama činjenica da gledam Nikolu sa šatganom je meni dovoljna. Misije su izrazito kratke, svega nekoliko minuta, i za to vreme ćete nakupiti i do desetak nivoa, posle svakog imate mogućnost da birate između dva bonusa (sistem nalik onom iz Ziggurata, recimo) s tim da ovo i nije posebno uzbudljivo i da nema potrebe za nekim ozbiljnim razmišljanjem - sve se  uglavnom svodi na velike i pozitivne buffove pasivnih karakteristika (30% zdravlja više, 20% više štete, 25% brže kretanje, mada vremenom se otključavaju neki zanimljiviji, poput spread paljbe za Vaše oružje), sa druge strane ovo su kratkoročni i bonusi u letu koji važe samo do kraja misije, pa nije ni čudo što nemaju neku veću težinu.

Povremeno ćete se se sukobiti i sa nekim od elitnijih pripadniha eldritch postavke užasa. 

Pomenuta mecha posle nekog se raspadne i onda morate po nivou tražiti delove da je sklopite, sve to dok se probijate kroz stotine neprijatelja, što je super dinamika. Uz sve to, Tesla ima i dash move koji sve ovo čini igrivim, odnosno u mogućnosti smo da se bolje pozicioniramo, pobegnemo talasa koji preti da nas preplavi... Sa tim na pameti, makar do sada. igra je vrlo lagana, mada očekujem da se to u nastavku promeni.

Grafički igra deluje poprilično zastarelo, kao nešto što ne bi oduševilo ni pre deset, petnaest godina. Uz sveopšte mutne teksture i skroman broj poligona, najviše smeta jednostavna animacija koja ne čini da osećate težiu i moć vašeg arsenala, tačnije pogodak nije posebno ubedljivo animiran, a i karakondžule koje pošaljete u večne ponore pakla jednostavno nekako umiru, bez da se rasprše u hiljadu delića... šteta. Sa druge strane, performanse su bezgrešne sve vreme.

Muzika je metaloidna i žešće paljevinska, baš onako kako bi i trebalo biti. 

Sve skupa, jedna potpuno braindead ekskurzija. Oduvek volim ovakve igre, pa sam i ovu zgrabio i degustiram je kao kriglu omiljenog piva. Za ono što jeste, ne može joj se mnogo toga ozbiljnog ni zameriti. Voleo bih, eventualno, da je implementiran ozbiljniji sistem stalne progresije - da levele prelazimo na kampanjskom ekranu i da ti bonusi budu stalni, dok u pojedinačnim misijama mogu ostati ovi jednostavni perk statistički plusevi... no, tako bi se igra udaljila od svoje dobro predstavljene arkadne esencije.