Zombie Geek

Priča o ljubavi, gubitku i nemogućnosti, ne zaboravljanja, već prostog nastavka života. 

Kada mladi bračni par izgubi kćerku, ostaju slomljeni, njihovi dnevni poslovi esencija sve nevažnosti i besmisla, a njihov dom bezdan bolnih sećanja. Baš kada odlučuju da od svega pobegnu, napuste gradić koji je za njih postao najodvratnije mesto na svetu, pojavljuje se nada, mogućnost, bez obzira koliko ona nestvarno delovala, da je vide još jednom, samo nakratko, samo na tri dana, ali zar bi se i jedna roditelj i toga olako odrekao? Cena na početku deluje mala: moraju ostati zauvek u tom gradiću... Ali, onda, očajni, tonu sve dublje u nadrealnu bizarnost, pomerajući sopstvene moralne granice, rušeći sosptvena pojmanje realnosti, do tačke sa koje se granice više i ne vide, slepi od ljubavi i očaja čine stavr koja je protiv pravila drevnog rituala, vraćaju svoju devojčicu na ovaj svet... ali... ona nije sasvim ta devojčica.

Par onih srećnih momenata ovog filma, oni s početka i oni neposredno po vraćanju preminule devojčice u svet živih, po meni, i nose osnovnu poruku ovog filma, koja nikako ne može biti "let it go", ne, ne pomirenje sa smrću, već ljubav sa životom, gde svaki momenat sa dragom osobom (bila ona vaše dete, sestra, brat, roditelj, izabranica srca vašeg...) treba iskoristiti. Sekundarno, dolazi i to mirenje sa smrću, jer u suprotnom ne gubite samo tog kome povratka nema, već i svoj i život preostalih voljenih osoba - taj niz dragocenih trenutaka koje možete imati. Ovde je to pred kraj predstavljeno bolno direktno i plastično, ali pravedno jer "cena mora da se plati".

Osečaj sveprožimajuće, preplavljujuće jeze je konstantan tokom čitavog filma. Zaboga, u pitanju je devojčica vraćena iz mrtvih, boje očiju leša koji je zamenjen za nju, devojčice koja čuje glasove, devojčlice koja... Poslednje minute nisam odgledao samo naježen, zavaljen u krevet, već sams e uspravio, seo, nagnuo ka monitoru i kao na ekserima dočekao kraj. Svakako jedan od najjezivijih filmova što pogledah, ikad.