Zombie Geek

Bezmalo nedelju dana me, u mojih dvadeset i dve godine, ne toliko muči, koliko prosto ophodi sasvim neočekivani osećaj - matorosti, starosti, jebene drevnosti.

Naime, nemam braće, ni mlađe, ni starije, ali mi je moj kumić, mlađi nekih osam godina od mene, uvek bio nešto nalik onom prvom. Pamteći ga od najranijih dana, kada bi dolazio kod mene, u haos pretvarao ćitavu kuću, razvlačio i lomio igračke i plakao svako malo, preko svih mogućih geek aktivnosti koje su, osim njega i mene, podrazumevalo i njegovog najstarijeg brata (koji je duplo straiji od njega), pa tako beskrajne partije rizika (u kojem je klinac uvek pušio), ali i vukljanje mog kompa kod njih, pravljenja LAN mreže i celodnevno pikanje TW-Rome ili Warcraft 3. Oh, gospode, još uvek me boli poraz koji mi je naneo tada desetogodišnji slinavac. Sećam se i mojih napora da ga od čeljusti bezumnog FPS-a izvedem na put predivnog RPG-a i mog konačnog uspeha sa Mass Effectom. <3

Eto, vreme leti i taj klinac je izrastao ka konjina (prerastao me odavno), mutirao, svetlo plava kosa dobila je zlatkasto-smeđu nijansu... ali je suštinski za mene i dalje bio klinac, bebac, onaj najgori koji je baš juče smarao porukama sa kojeg torenta da skida Kingdoms of Amalur - novi predrkani RPG u maniru TES-a.

Onda... sestra mi reče da je taj slinavac na fejsbuku (a, gde drugde?) objavio da ima curu. I to kakvu! Sasvim preslatka devojčica neka.

Momentalno čuđenje, zamenio je ponos, a onda se pojavio taj osećaj...

Gospode bože. 

Deca koja pamtim kao bebe oko mene postaju ljudi - eto, ako je pametan, možda će se i već uskoro upustiti i u svet dražesnih odnosa sa nečim primamljivijim od sopstvene desne ruke. 

Vraćajući vreme i sebe kroz njega, sećajući se sebe sa četrnaest, vraćajući se na sebe danas, gledajući tog gotovo odraslog čoveka, opet sećajući se petogodišnjeg deteta... sa osmehm na licu kapiram da je u svemu tome, kroz čitavu tu deceniju naših života, druženja, bratske ljubavi i postojanja stoji samo jedna, jedina konstanta - video igre.

Uskoro će ME3, ja ću zaboraviti na "probleme odraslog čoveka", on na čari deteta koji korača stazom ka odraslom i opet ćemo satima pričati o jebenoj igri.

Stake Land je klasičan post-apocalyptic road film u maniru 28 Days Later. Iako, to mogu reći odmah na početku recenzije, i više nego zadovoljavajuć, čini se da su autori sami preozbiljno shvatili žanrovske granice ili možda i prejako želeli da njihov film prevaziđe pomenuti instant klasik i to igrajući u potpunosti po njegovim pravilima. Naravno, završili su sa u svet puštenom kopijom - dobrom, dostojnom, ali nikako potpunom... No, sumnje o njenoj svrishonosti nema - ovakvih filmova svetu je uvek potrebno!!! 

Umesto najčešćih zombija, ovde su u pitanju vampiri, u konačnici jedina značajna razlike su u okruženju kroz koje naši heroji prolaze - danom je sasvim bezbedno (ako ne računamo ljudske bande i kultove) i načinu egzekucije samih poganština, umesto preciznog pogotka u glavu, daleko ličnije nabijanje koca u srce. 

Priliv monstruma i kretanje su, uz glavnog lika (mlađanog dečka) i jedina konstanta tokom čitavog filma. Na početku tu je pominjani dečko i Mister, već prekaljeni lovac na vampire koji putuje ka severu i usput čisti zemlju. Niz put će im se pridružiti pola tuceta likova, okoliš će se menjati, ali će jedino kretanje ka severu ostajati. 

Što se čisto gikovskih vrednosti tiče, najcenjenije je što film vraća u igru vampire sa mudima i bez šminke i obrijanih međunožja - zaboravite moderne gej tinejdž vampire, čak i romantičnu viziju, zapadno-evropsku viziju ovih stvorenja i spremite se za pakleni nakot iz bezdana vekovnih noćnih mora svakog Slovena.

I ovo, kao i uve kada su filmovi strave i užasa u pitanju,  jeste priča o majmunima što hodaju na dve noge. Reklo bi se o bliskosti među ljudima, koji rado u svoj maleni čopor (od kojeg im život zavisi) primaju i trudnice i starice, koje upravo to malo ljubavi deli od ponora ludila, o ljubavi i emociji koja ne mora rečima da se iskazuje, već je prosto to što ste tu za nekog, u istim sranjima, dovoljno. 

Ipak...

Nema krvopije ili zombija koji će vas tako duboko potresti i ogaditi vam svet, koliko prosto čovek. Fanatičan, kvazi-religiozan, brutalno nasilan i u svom zlu i glađu za krvlju daleko maštovitiji i temeljniji od vampira - koji bezumno jurca ka vama, jurca na kolac ili u kišu srebrnih metaka. Svet nakon svog smaka je udomio nastrane kultove i svoje umobolne mesije i upravo oni su u tom svetu i najveće zlo. 

Ne o vampirima, o ljudima.

U pitanju je primerak mog omiljenog pod-žanra filmskog horror-a, stvoren pošteno i s ljubavlju.

Nepotrebno je reći da sam ja uživao, da li ćete i vi to je već sasvim druga, meni nebitna, stvar.

Upravo me ovakvi filmovi, s vremena na vreme, podsete na činjenicu da bih konačno mogao da se manem žanrovskog filma i okrenem se kopanju onog "umetničkijeg", lepšeg i značlajnijeg, naravno to traje sve dok pod prste ne naleti neki b-production-zombie-bloody-gore-cannibalistic-feast-sa-sisama. 

Nikada zaista nisam voleo klasičan Sci-Fi - glorifikaciju nauke kao jedinog čovekogovog imperativa, zamene za religiju i duhovnost uopšte,  kao odgovora za sva egzistencijalna ili komformistička pitanja čoveka. Nikad nisam kupovao klarkovu naivnu ztaljubljenost i optimizam, nikad u Sci-Fi književnosti ne tražih realnu i moguću viziju budućnosti, već samo slobodu mašte i metaforu. Ne fasciniraju me priče o velikm stvarima, intergalaktičkim ratovima, uistraživanju sveimira, pronalasku paralelnih svetova, već priče malih ljudi smeštene u senku svih tih magičnih stvari.

Takav takav film je Another Earth.

Na nebeskom svodu se pojavljuje planeta, za koju naučnici utvrđuju da je sasvim identična našoj - kontinetni i mora su isti, čak i gradovi i sela su podudarna našim. I baš tu negde jedna mlada devojka, još maloletna, sa prevelikom količinom alkohola u krvi, seda za volan, proleće kroz crveno, udara u auto i pritom ubija trudnu majku i dete. Četiri godina kasnije ta devojka - tek na prvi pogled ista - izlazi iz maloletničkog zatvora i odlazi da se izvini čoveku kojem je ubila porodicu i uništila život. Momenat slabosti. I jedna životna epizoda koja sledi.

Nastavak filma ne donosi mnogo nauke, oh, tu je poneko mumlanje sa TV-a ili radija o Drugoj Zemlji, takmičenje koje će nekog sasvim običnog čoveka odvseti na nju, snovi mlade devojke o svemiru, ali to je sve i to je zapravo jedva dovoljno d ase, uz blagi napor istezanja granica žanra, ovo nazove SF filmom. Dakle ne očekujte šatlove, astronaute, ekspediciju na pararelnu Zemlju. Ne, ovo je ljudska priča, priča o grešci, o kajanju, o perverznosti ljudskog srca i ludosti ljubavi i konačno o iskupljenju.

Priča, pre svega, o povratku žiotu, sabiranju ostataka, krpljenju rupa i sastavljanju krajeva. Mlada devojka, Rodha, iz zatvora izlazi mračna i neugledna, muči je nasinica, spava na podu - devojka za kojom bi se retko koji muškarac okrenuo ili je čak primetio, vremenom se pretvara u gotovo vedru lepoticu, koja bi lako mogla postati san svakog od nas. Da, glumica koja stoji iza lika je u svoju biografiju upisala vraški dobro odrađen posao!

Predivan film.