Zombie Geek

Oblici umetnosti (ili zabave) koji su od strane javnosti okarakterisani kao infatilni, površni i neozbiljni su osuđeni na večito i uporno dokazivanje suprotnog, na rušenje predrasuda i ne sasvim nezasluženo prikačenih prideva. Baš kao što Sandman, The Dark Knight Returns, Watchmen ili Planetary nisu isto što i bilo koji generički superherojski strip, tako isto nije ni svaki anime "Blič" i "Naruto" i hvala bogovima na tome.

Sam početak Ima, soko ni iru boku-a je tako običan. Autori svesno postavljaju priču na najdosadnijim mogućim temeljima, na najcrnjim klišeima - dečak, nespretan i neposredan, trenira borilačke veštine i prilično je jadan u tome, jede ko svinja, trči ko što muva bez glave leti, priča glasno i generalno je pun energije i pomalo težak za podneti. Desetak minuta neinspirativne anime komedije za decu i sve koji se tako osećaju... i onda sve usprava. Divna scena dva deteta na visokim dimnjacima - pomenutog dečaka i čudnvate devojčice krupnih, plavih očiju. Nešto kasnije, uz malo muke dečak i mi, gledaoci, saznajemo njeno ime - Lala Ru. Opšta emocija i atmosfera se od bezbrižne, lagane i komične menja u bajkovitu i meditativnu... Gledalac je malo zbunjen, početak nije obećavao ništa do trizilionitog anime besmisla, ali sada dva deteta sede na dimnjacima i gledaju zalazak sunca i to traje, traje. Ukoliko bi birali jednu od najdivnijih scena u vaskolikoj istoriji medija - ova bi bila na listi i to pri samom vrhu...


Pojavljuju se neki ljudi, neke čudne mašine i... dečak - inače, ne rekosmo, ime mu je Shu - i Lala Ru bivaju teleportovani na neko drugo mesto, negde daleko - na umirajuću planetu koja je priblizu svoga Sunca, suva, gladna i žedna.
Zašto je sam početak, ta prva epizoda toliko bitan? Pored toga što svesno koristi klišee?
Zbog zločeste podvale autora. Zbog laganog uljukavanja konzumenta. Sama ideja da gledate laganu komediju ili pak bajkovitu storiju o deci i  paralelnim svetovima će vas opustiti, pripremiti na trinaest epizoda laganog eskapizma, zabave i/ili opuštanja. Vaš gard je spušten, vaš um i vaša duša, a ni vaš stomak nije spreman na ono što sledi.
Jer...
Umiruća planeta negde daleko jeste vizija buduće Zemlje. Lagana i očigledna alegoričnost kipi na sve strane. Lala Ru ima čudnotvornu moć - kontrolisanja vode, što na pustinjskom svetu jeste i više od blaga. No, voda osim očigledne dragocenosti za prost biološki opstanak zaraćenih naroda te daleke planete, služi i za pokretanje velikih ratnih brodova. Nije teško ssabrati jedan i jedan. Voda siromašnog sveta osuđenog na propast je nafta nekog drugog, malo, ali samo malo srećnijeg sveta. Blizina i vrelina Sunca - globalno zagrevanje.
Shu i Lala Ru dospevaju na brod ludog, hitlerovskog tiranina i tu počinje da se niže, jedan za drugim, dozirano, postepeno, sve mučniji i mučniji prizori. Na početku toliko suptilno - svega zvuk mačke koja vrišti, preko telefona, u pozadini, pre nego što slušalica bude spuštena. Nekoliko scena kasnije... videćete tu istu mačku. Toliko. I nižu se scene dece koja ubijaju decu, devojčica koje bivaju silovane, mučene... Knedla je u grlu svako malo.

Ovo jeste priča o deci, ali o deci gladnoj i žednoj, sa puškama u rukama, koja ubijaju i nasilno mobilizuju, jer su im mozgovi isprani lažnim obećanjima, jer za bolje i ne znaju, jer su u svm ludilu rata i sami poludeli.
Ovo je pre svega priča o ratu i žrtvama rata - a to su jednako i civili i vojnici, o tome kako oružje menja svest. Ovo je priča o diktaturi, o tome kao je lako manipulisati neinformisanim masama, obmanutim i obespravljenim.
Kako je i sam otpor dikatoru, ukoliko je nasilan i nekompromisan, jalov, nemoguć, jer je samo nasilni odgovor na već uspostavljeno nasilje.

Sve u svemu serija dodiruje nekoliko večno aktuelnih tema uz sve aktuelniju ekološku stranu, obrađivanu i ranije, naravno, od strane čuvenog Mijazakija u anime formatu, ali je bukvalno sve to predstavljeno tako jednostavno, prirodno da bi i deca mogla uhvaitit većinu ili sav smisao viđenog i nakon kraja ostati zamišljena i promenjena, makar malo. Da imam dete od desetak godina, pa i manje, dete sa osnovnim poznavanjem istorije (drugog svetskog rata ili bilo kog rata) ponudio bih mu ovo i znam da bi ga progutalo kao ništa, znam da ja bih.
Ah, pa i sa gotovo trostruko više godina - uživao sam ili bio duboko potresen, sasvim iznenađen, zgranut... ali baš niti jednog trena ravnodušan.. osim tih paklenih, pokvarenih, lažljivih i na posletku zaključujemo - genijalnih prvih deset minuta prve epizode.