Zombie Geek

Sid Mejer je odlaskom iz, sada već odavno pokojnog MicroProse-a, sredinom devedesetih izgubio prava na zapravo njegovu intelektualnu svojinu - Civilization, popularan i uspešan serijal strateških simulacija. Ono što je počelo kao čisto kapitalističko-pravna peripetija pretvorilo se u zapravo najdivniju storiju o umetniku i umetnosti, autoru i delu, upornosti i ideji. Sa saradnicima osniva Firaxis Games kako bi na budućim naslovima mogao raditi oslobođen pritiska velikih izdavača, što pritiska vremenskih okvira i biznis planova, tako i kreativnih ograničenja. 1999. godine završava i objavljuje Alpha Centauri koji će, ispostaviće se, možda nažalost, ostati apsolutni vrhunac njegovog svakako impresivnog i do tada bezmalo bezgrešnog kataloga. Naime, Alpha Centauri je svojevrsni nastavaka njegove najpopularnije i gore pomenute igre - jedan od načina da se dobije partija Civilizacije jeste pobeda putem nauke, odnosno izgradnjom svemirskog programa, konstruisanjem broda i slanjem kolonista u svemir, da konačno raseju seme čovečanstva van njegove skromne i zabačene kolevke. Tako smo zajedno sa CIV 2 i AC (kaoCIV 2.5) imali zaokruženu epsku odiseju ljudske civilizacije od kamenog doba, pa sve do svemira i sledeće stanice u ljudskoj evoluciji.
Ravno petnaest godina kasnije njegova kompanija na tržište lansira ono što su samo optimistični mogli videti kao spiritualnog naslednika, realistični kao samo još jednu (manje ili više beskrupuloznu) mužu starih naslova.

Vaistinu, umetnik opisan u prvom pasusu je, čini se, zauvek ispražnjen, bivši vizionara, danas prosti kapitalista u kandžama zverinja od kojih je nekada bežao, a sada se sam u njih uvukao, ulenjio, ušuškao i divno se među njima oseća. Duže od čitave decenije svoj perfektni niz remek-dela iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka tretira kao, pod a) i u slučaju Civilization serijala (konkretno četvrte i pete iteracije), kao rasnu kravu simentalku ili, pod B), još gore, kao što maćeha tretira svoju novostečenu decu, ako ne i grđe od toga.
Ko je igrao, na primer, rimejk Colonizationa, mogao je očekivati baš ovo što smo i dobili od CIV:BE - pomenuta igra je izašla negde između dve "Civilizacije", čisto da prekrati vreme, iako naoko pristojam rimejk, patila je od nekoliko sasvim dubokih propusta i promašaja u samoj srži dizajna i gejmpleja, bivajući zato dosadnija i neizazovnija od originala - s tim da je ipak AC kompletnija i značajnija igra i sve što smo mogli dobiti jeste samo veće razočarenje... pa, ipak, niko nije mogao očekivati baš ovakvu bedu.


Igru počinjete biranjem između nekolicine frakcija koje predstavljaju futurističke vizije ukrupnjavanja država i stvaranja novih saveza - npr. u igrinom tajmlajnu ostvarene su panslovenske težnje. Za razliku od AC-a, ovde je siromašni izbor frakcije čisto pitanje estetike, ako uopšte i to, uz minimalne različitosti, bonuse i penale, ne postoji čak ni po jedna svojstvena jedinica po frakciji. U staroj igri je izbor bio ideološki, čvrst i dubok, sasvim određujući prirodu vaše kolonije, viđenje budućnosti planete koju naseljava i same ljudske civilizacije. Igrači širom internet bespuća su CIV:BE zamerili mali broj frakcija, naviknuti na preteranosti poslednje i ekspanzijama zaokružene "Civilizacije", nemaštovitost i potpunu nebitnost frakcija retko ko.

Dobijate prvi grad, nešto od jedinica i krećete svoju odiseju. Već standardnim tempom i načinom - baveći se naukom, istraživanjem novih tehnologija, istraživanjem same okoline, podižući nove gradove, baveći se malo ratovanjem, malo diplomatijom, malo trgovinom... napredovaćete ka jednom od pet načina pobede, mada ćete realno imati svega tri staze ka pobedi, jer poslednje tri zavise od afiniteta vaše kolonije i u svakoj partiji će vam, efektivno, biti dostupna samo jedna od njih.

Tu dolazimo do najzanimljivijeg novog koncepta ovde predstavljenog. Postoje tri afiniteta, odnosno ideologije - harmonija (duboko povezivanje sa novom planetom i njenim divljim životom, menjanje čoveka ka biću novog oblika), čistota (rigidno i fanatičn očuvanje današnjeg oblika čoveka) i supremacy (koja stoji za sajberpank viziju tehnologijom izmenjenog čoveka). Idelogija se, naravno, dalje odnosi i na stav prema samoj novoj planeti, očuvanju divljeg života i prirode ili pak menjanju planete tako da liči na staru Zemlju... I onda prvi značajniji problem u dizajnu same mehanike.

Čekajući igru, čitajući o njoj, gledajući o njoj stekli smo utisak da će ejlijeni dobiti daleko veću i značajniju ulogu, da će u zavisnosti od izbora afiniteta stati na stranu neke od frakcija, boriti se protiv onih koje vrše agresivnu industrijalizaciju, zagađuju okolinu, menjanju je, teraformiraju itd. Od toga nije bilo baš ništa, da li zbog balansa ili nečega drugog (datuma izlaska, lenjosti i/ili neznanja samih autora) domaćini tog novog sveta svedeni su na ulogu varvara u standardnoj Civilizaciji, sa tek ponekom OP jedinicom - djunolikim crvima, nekim pomorski nemanima koje ostaju solidan izazov sve do kraja igre. Jedina razlika je da su u početku brojniji, ali i pasivniji - samo će bezvezno lutati mapom - postaće agresivni iznenada, bez nekog logičnog objašnjenja, tek početkom srednje faze igre.
Jasnijim ideološkim profilisanjem vaše kolonije - sakupljanjem afiniti bodova - sticaćete pravo na apgrejd vaših jedinica u duhu samog ideološkog  izbora, pa će tako harmony kolonija moći da regrutuje mešovitu jedinicu sastavljenu od ljudi i vanzemaljaca, same ljudske jedinice će menjati izgled... zajedno sa njima i celokupna kolonija - gradovi, okolne građevine (rudnici, farme...).
Afiniti će na polju diplomatije predstavljati što i  religija ili ideologija u ranijim igrama, tako čineći kolonije koje se razvijaju kao i vi vašim logičnim savezniima, dok one sa drugačijim viđenjima odbojne i strane.



Od novina tu je uvođenje orbitalne ravni u koju ćete lansirati satelite. Iako zvuči zanimljivo, zapravo ostaje kao sporedni aspekt igre koji možete gotovo u potpunosti izbeći. Sateliti privremeno ostaju u orbiti i imaju uticaj samo na nekoliko polja pod njima.
Hvala bogovima, pa je špijunaža prisutna, nije ostavljena za neku od sledećih ekspanzija.
Tu je i sistem jednostavnih kvestova koji će pre svega služiti da podignu nivo imerzije, dalje vas ideološki opredele i sasvim fino oblikuju vašu koloniju (zapravo većina kvestova se svodi na prostu odluku između dva izbora koja donose različite bonuse).

Sledeća novina jeste liberalnije tehnološko stablo - koje je manje-više postalo standard u drugim 4x igrama novijeg datuma - za razliku od linearnog u prethodnim igrama. Tehnologije su grupisane po tri srodne. Iako podržavamo ovu odluku, ona će u prvom prelazu predstavlajti dodatnu kašičicu na već poveću gomilu zbunjenosti. Prosečan igrač će, zbog sci-fi nature sam igrre, stranog setinga, na početku biti zbunjen, ne znajući šta koja tehnologija znači i donosi, koja je jedinica dobra za šta...
Pak, igra je bezobrazno laka čak i na najvišim nivoima težine, tako da će i ozbiljnije propuste u planiranju razvoja gradova ili čitave kolonije praštati.
Koncpet sreće vašeg plebsa ne postoji, već samo zdravlja - autori valjda smatraju da je briga o te dve stvari istovremeno previše za moderne igrače. Zdravlje progresivno opada sa rastom broja vaših gradova, donekle terajući igrača da se opredeli za manju koloniju, posebno ako se koncentriše na vojnu i industrijsku moć. U zavisnosti od afiniteta i odabira svojevrsnih zapovesti (podeljenih u četiri linearne grane niz koje ćete napredovati brže ukoliko vaša kolonija stvara više kulturnog sadržaja) će biti lakše ili teže da se kontroliše. Zapovesti su vojne, razvojne, naučne i industrijske prirode i neke grane donose velike bonuse na zdravlje, ali zauzvrat ste primorani da se odreknete drugih aspekta... Optimalan nivo bi bio, jelte, u što većem plusu (do +20, sve preko ne donosi nove bonuse), a najdublje što bi perspektivna kolonija smela da ide u minus bi bilo deset ispod nule, jer su na vrednostima posle te penali na nivou čitave kolonije veliki (gube se procenti naučnog razvja, kulture, produkcije...).

Borba je preslikana iz poslednje Cvilizacije - mapa je podeljena na heksogonalnu mrežu, ne postoji popularno špilovanje vojske, već svaka jedinica zauzima jedno polje. To dovodi do ozbiljnijeg planiranja napada i odbrane, posebno ataka na dobro utvrđene gradove. Mada, ništa to nije posebno kompleksno - u prve redove fronta gurati oklopne jedinice opšte, borbene namene i pešadiju, pozadi artiljeriju i ranged jedinice, koje deluju prilično UP, za razliku od Civilization ekvivalenata (strelaca, samostrelaca i sličnih koji su činili esenciju svake armije) i avione za podršku iz vazduha, koji su, takođe, dosta slabi i čija je borbena vrednost upitna. Tako dolazimo do oblika ratovanja koji bi i pre osamdeset godina delovao anahrono, a smešten je u daleku budućnost. Kako bilo, same borbe su u CIV igrama uvek bile sekundarna stvar.
Sa druge strane vrlo brzo ćete naći jedinice koje su sasvim OP, pa tako recimo postoji opšti oklopnjak, donekle ekvivalent tenka s kojim možete kontrolisati kopno, more (neophodno makar za zaštitu trgovačkih brodova od predosadnih ejlijena), braniti se, napadati gradove... tako da relativno skroman izbor jedinica postaje nebitan, jer ćete koritisiti svega jednu.


Sam tempo i osećanja vezana za igru su podeljena tokom partije. Početak igre može delovati sasvim dobro, upoznavaćete se sa setingom, možda tu i tamo grešiti zbog čistog nepoznavanja materije, ali sve u svemu zabavljaćete se. Radovaće vas obećanje jedne dobre igre, sve će mirisati na to. Kako krenete da razvjate svoju koloniju, jasno je ideološki profilišete kroz bezbroj manje ili više bitnih izbora, dok je budete gledali kako se pred vašim očima oblikuje i transformiše, kako se ostvaruju vaše vizije (koje su makar vaše onoliko koliko vam izbor od svega tri puta to dozvoljava)... osećaj zapravo neće biti toliko loš. No... Neće dugo proći dok ne uočite poražavajuće siromaštvo igre. Već pominjani mali izbor frakcija, jedinica, građevina, čuda sve to nekako i prođe - čini doduše da uvek imate brdo novca viška, kojeg nemate na šta potrošiti (mali broj građevina i potreba za relativno malom vojskom ne donose do velikih izdataka) - ali mali broj resursa sasvim briše potrebu za bilo kakvom diplomatijom - sve što će vam trebati od skromnog broja strateških resursa imaćete negde u svojoj državi, a luksuzni resursi ni ne postoje, zašto bi kada sistem sreće vaših građana ne postoji? Trgovina sa drugim frakcijama se svodi na maglovito i automatizovano špartanje trgovačkih vagona i brodova između vaših i njihovih gradova.
Jedini diplomatski zanimljiv momenata jeste uvođenje takozvanih "usluga" - kada protivniku (ili vama) jeste potrebno nešto, ali nema da ponudi ništa zauzvrat, pa daje zalog usluge za budućnost, koja može biti iskorišćena za objavu rata nekoj trećoj državi i slično.
Ne postoji ni neki oblik UN-a.

Grafički igra je jako lepa, sa tamnijom i hladnijm paletom boja, suptilnom upotrebom depth of field efekta, dobro (iako možda malo dosadno) dizajniranim jedinicama i gradovima...
Muzika je prikladna i poput samog vizuelnog identiteta - hladna, čak blago uznemirujuća.

Gotovo sve ranije navedeno se da popraviti, pa makar smo mi navikli da kroz dva prethodna nastavka CIV-a dobijamo polufabrikate koji tek kroz niz ekspanzija i DLC paketa  postaju zaokružene igre, kompleksne i bogate, vredne svog imena. Ne sumanjamo, čak se nadamo da će i Beyond Earth dobiti isti tretman, pošto je u današnjem obliku jedva upotrebljiv.
Ne, ne kažemo, jesmo proveli noć uz njega, jesmo furiozno kliktali "next turn" dugme, ali već pred kraj je to bio mehanički rad u isčekivanju pobede, koja nije dovođena u pitanje i pored nekoliko krupnijih grešaka i propusta. A, sama pobeda... slika, par rečenica i slanje nazad u glavni meni. Mokra krpa u naša otečena, bleda, umorna lica, podočnjake i crvene oči, pokočene noge i leđa. Ni traga od osećaja dostignuća, epskog uspeha, već samo spoznaja jedva efektivno utucanog vremena.
Ne, prosta taksativna, sadržinska sirotinja se da popraviti, ali Civilizatin: Beyond Earth je polupan na jednom sasvim višem nivou - dok je originalni Alfa Kentauri predstavljao (uz vrhunac razvoja same mehanike igranja strateških 4x simulacija) i literarno delo na nivou Herberta i Asimova, a ideološki i filozofski se bavio pitanjima egzistencijalizma, ničeanizma, ekologije, evolucije i niza drugih sada i vazda aktuelnih problema i koncepta čovečanstva, ovde je sve to, ukoliko je uopšte prisutno, prosti gimmick prisutan čisto da oboji i odvoji igru koja je, suštinski, samo površinskim slojem tvrdog sci-fi presvučena "Civilizacija".
Osećaj imerzije tokom partije AC-a je neporecenjiv i dragocen, potpun, ovde jedva da postoji i tokom ranije faze igre, na kraju ostaje samo poražavajuća praznina, ponor kao odavde do Alfa Kentauri sistema.