Zombie Geek

Sid Mejer je odlaskom iz, sada već odavno pokojnog MicroProse-a, sredinom devedesetih izgubio prava na zapravo njegovu intelektualnu svojinu - Civilization, popularan i uspešan serijal strateških simulacija. Ono što je počelo kao čisto kapitalističko-pravna peripetija pretvorilo se u zapravo najdivniju storiju o umetniku i umetnosti, autoru i delu, upornosti i ideji. Sa saradnicima osniva Firaxis Games kako bi na budućim naslovima mogao raditi oslobođen pritiska velikih izdavača, što pritiska vremenskih okvira i biznis planova, tako i kreativnih ograničenja. 1999. godine završava i objavljuje Alpha Centauri koji će, ispostaviće se, možda nažalost, ostati apsolutni vrhunac njegovog svakako impresivnog i do tada bezmalo bezgrešnog kataloga. Naime, Alpha Centauri je svojevrsni nastavaka njegove najpopularnije i gore pomenute igre - jedan od načina da se dobije partija Civilizacije jeste pobeda putem nauke, odnosno izgradnjom svemirskog programa, konstruisanjem broda i slanjem kolonista u svemir, da konačno raseju seme čovečanstva van njegove skromne i zabačene kolevke. Tako smo zajedno sa CIV 2 i AC (kaoCIV 2.5) imali zaokruženu epsku odiseju ljudske civilizacije od kamenog doba, pa sve do svemira i sledeće stanice u ljudskoj evoluciji.
Ravno petnaest godina kasnije njegova kompanija na tržište lansira ono što su samo optimistični mogli videti kao spiritualnog naslednika, realistični kao samo još jednu (manje ili više beskrupuloznu) mužu starih naslova.

Vaistinu, umetnik opisan u prvom pasusu je, čini se, zauvek ispražnjen, bivši vizionara, danas prosti kapitalista u kandžama zverinja od kojih je nekada bežao, a sada se sam u njih uvukao, ulenjio, ušuškao i divno se među njima oseća. Duže od čitave decenije svoj perfektni niz remek-dela iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka tretira kao, pod a) i u slučaju Civilization serijala (konkretno četvrte i pete iteracije), kao rasnu kravu simentalku ili, pod B), još gore, kao što maćeha tretira svoju novostečenu decu, ako ne i grđe od toga.
Ko je igrao, na primer, rimejk Colonizationa, mogao je očekivati baš ovo što smo i dobili od CIV:BE - pomenuta igra je izašla negde između dve "Civilizacije", čisto da prekrati vreme, iako naoko pristojam rimejk, patila je od nekoliko sasvim dubokih propusta i promašaja u samoj srži dizajna i gejmpleja, bivajući zato dosadnija i neizazovnija od originala - s tim da je ipak AC kompletnija i značajnija igra i sve što smo mogli dobiti jeste samo veće razočarenje... pa, ipak, niko nije mogao očekivati baš ovakvu bedu.


Igru počinjete biranjem između nekolicine frakcija koje predstavljaju futurističke vizije ukrupnjavanja država i stvaranja novih saveza - npr. u igrinom tajmlajnu ostvarene su panslovenske težnje. Za razliku od AC-a, ovde je siromašni izbor frakcije čisto pitanje estetike, ako uopšte i to, uz minimalne različitosti, bonuse i penale, ne postoji čak ni po jedna svojstvena jedinica po frakciji. U staroj igri je izbor bio ideološki, čvrst i dubok, sasvim određujući prirodu vaše kolonije, viđenje budućnosti planete koju naseljava i same ljudske civilizacije. Igrači širom internet bespuća su CIV:BE zamerili mali broj frakcija, naviknuti na preteranosti poslednje i ekspanzijama zaokružene "Civilizacije", nemaštovitost i potpunu nebitnost frakcija retko ko.

Dobijate prvi grad, nešto od jedinica i krećete svoju odiseju. Već standardnim tempom i načinom - baveći se naukom, istraživanjem novih tehnologija, istraživanjem same okoline, podižući nove gradove, baveći se malo ratovanjem, malo diplomatijom, malo trgovinom... napredovaćete ka jednom od pet načina pobede, mada ćete realno imati svega tri staze ka pobedi, jer poslednje tri zavise od afiniteta vaše kolonije i u svakoj partiji će vam, efektivno, biti dostupna samo jedna od njih.

Tu dolazimo do najzanimljivijeg novog koncepta ovde predstavljenog. Postoje tri afiniteta, odnosno ideologije - harmonija (duboko povezivanje sa novom planetom i njenim divljim životom, menjanje čoveka ka biću novog oblika), čistota (rigidno i fanatičn očuvanje današnjeg oblika čoveka) i supremacy (koja stoji za sajberpank viziju tehnologijom izmenjenog čoveka). Idelogija se, naravno, dalje odnosi i na stav prema samoj novoj planeti, očuvanju divljeg života i prirode ili pak menjanju planete tako da liči na staru Zemlju... I onda prvi značajniji problem u dizajnu same mehanike.

Čekajući igru, čitajući o njoj, gledajući o njoj stekli smo utisak da će ejlijeni dobiti daleko veću i značajniju ulogu, da će u zavisnosti od izbora afiniteta stati na stranu neke od frakcija, boriti se protiv onih koje vrše agresivnu industrijalizaciju, zagađuju okolinu, menjanju je, teraformiraju itd. Od toga nije bilo baš ništa, da li zbog balansa ili nečega drugog (datuma izlaska, lenjosti i/ili neznanja samih autora) domaćini tog novog sveta svedeni su na ulogu varvara u standardnoj Civilizaciji, sa tek ponekom OP jedinicom - djunolikim crvima, nekim pomorski nemanima koje ostaju solidan izazov sve do kraja igre. Jedina razlika je da su u početku brojniji, ali i pasivniji - samo će bezvezno lutati mapom - postaće agresivni iznenada, bez nekog logičnog objašnjenja, tek početkom srednje faze igre.
Jasnijim ideološkim profilisanjem vaše kolonije - sakupljanjem afiniti bodova - sticaćete pravo na apgrejd vaših jedinica u duhu samog ideološkog  izbora, pa će tako harmony kolonija moći da regrutuje mešovitu jedinicu sastavljenu od ljudi i vanzemaljaca, same ljudske jedinice će menjati izgled... zajedno sa njima i celokupna kolonija - gradovi, okolne građevine (rudnici, farme...).
Afiniti će na polju diplomatije predstavljati što i  religija ili ideologija u ranijim igrama, tako čineći kolonije koje se razvijaju kao i vi vašim logičnim savezniima, dok one sa drugačijim viđenjima odbojne i strane.



Od novina tu je uvođenje orbitalne ravni u koju ćete lansirati satelite. Iako zvuči zanimljivo, zapravo ostaje kao sporedni aspekt igre koji možete gotovo u potpunosti izbeći. Sateliti privremeno ostaju u orbiti i imaju uticaj samo na nekoliko polja pod njima.
Hvala bogovima, pa je špijunaža prisutna, nije ostavljena za neku od sledećih ekspanzija.
Tu je i sistem jednostavnih kvestova koji će pre svega služiti da podignu nivo imerzije, dalje vas ideološki opredele i sasvim fino oblikuju vašu koloniju (zapravo većina kvestova se svodi na prostu odluku između dva izbora koja donose različite bonuse).

Sledeća novina jeste liberalnije tehnološko stablo - koje je manje-više postalo standard u drugim 4x igrama novijeg datuma - za razliku od linearnog u prethodnim igrama. Tehnologije su grupisane po tri srodne. Iako podržavamo ovu odluku, ona će u prvom prelazu predstavlajti dodatnu kašičicu na već poveću gomilu zbunjenosti. Prosečan igrač će, zbog sci-fi nature sam igrre, stranog setinga, na početku biti zbunjen, ne znajući šta koja tehnologija znači i donosi, koja je jedinica dobra za šta...
Pak, igra je bezobrazno laka čak i na najvišim nivoima težine, tako da će i ozbiljnije propuste u planiranju razvoja gradova ili čitave kolonije praštati.
Koncpet sreće vašeg plebsa ne postoji, već samo zdravlja - autori valjda smatraju da je briga o te dve stvari istovremeno previše za moderne igrače. Zdravlje progresivno opada sa rastom broja vaših gradova, donekle terajući igrača da se opredeli za manju koloniju, posebno ako se koncentriše na vojnu i industrijsku moć. U zavisnosti od afiniteta i odabira svojevrsnih zapovesti (podeljenih u četiri linearne grane niz koje ćete napredovati brže ukoliko vaša kolonija stvara više kulturnog sadržaja) će biti lakše ili teže da se kontroliše. Zapovesti su vojne, razvojne, naučne i industrijske prirode i neke grane donose velike bonuse na zdravlje, ali zauzvrat ste primorani da se odreknete drugih aspekta... Optimalan nivo bi bio, jelte, u što većem plusu (do +20, sve preko ne donosi nove bonuse), a najdublje što bi perspektivna kolonija smela da ide u minus bi bilo deset ispod nule, jer su na vrednostima posle te penali na nivou čitave kolonije veliki (gube se procenti naučnog razvja, kulture, produkcije...).

Borba je preslikana iz poslednje Cvilizacije - mapa je podeljena na heksogonalnu mrežu, ne postoji popularno špilovanje vojske, već svaka jedinica zauzima jedno polje. To dovodi do ozbiljnijeg planiranja napada i odbrane, posebno ataka na dobro utvrđene gradove. Mada, ništa to nije posebno kompleksno - u prve redove fronta gurati oklopne jedinice opšte, borbene namene i pešadiju, pozadi artiljeriju i ranged jedinice, koje deluju prilično UP, za razliku od Civilization ekvivalenata (strelaca, samostrelaca i sličnih koji su činili esenciju svake armije) i avione za podršku iz vazduha, koji su, takođe, dosta slabi i čija je borbena vrednost upitna. Tako dolazimo do oblika ratovanja koji bi i pre osamdeset godina delovao anahrono, a smešten je u daleku budućnost. Kako bilo, same borbe su u CIV igrama uvek bile sekundarna stvar.
Sa druge strane vrlo brzo ćete naći jedinice koje su sasvim OP, pa tako recimo postoji opšti oklopnjak, donekle ekvivalent tenka s kojim možete kontrolisati kopno, more (neophodno makar za zaštitu trgovačkih brodova od predosadnih ejlijena), braniti se, napadati gradove... tako da relativno skroman izbor jedinica postaje nebitan, jer ćete koritisiti svega jednu.


Sam tempo i osećanja vezana za igru su podeljena tokom partije. Početak igre može delovati sasvim dobro, upoznavaćete se sa setingom, možda tu i tamo grešiti zbog čistog nepoznavanja materije, ali sve u svemu zabavljaćete se. Radovaće vas obećanje jedne dobre igre, sve će mirisati na to. Kako krenete da razvjate svoju koloniju, jasno je ideološki profilišete kroz bezbroj manje ili više bitnih izbora, dok je budete gledali kako se pred vašim očima oblikuje i transformiše, kako se ostvaruju vaše vizije (koje su makar vaše onoliko koliko vam izbor od svega tri puta to dozvoljava)... osećaj zapravo neće biti toliko loš. No... Neće dugo proći dok ne uočite poražavajuće siromaštvo igre. Već pominjani mali izbor frakcija, jedinica, građevina, čuda sve to nekako i prođe - čini doduše da uvek imate brdo novca viška, kojeg nemate na šta potrošiti (mali broj građevina i potreba za relativno malom vojskom ne donose do velikih izdataka) - ali mali broj resursa sasvim briše potrebu za bilo kakvom diplomatijom - sve što će vam trebati od skromnog broja strateških resursa imaćete negde u svojoj državi, a luksuzni resursi ni ne postoje, zašto bi kada sistem sreće vaših građana ne postoji? Trgovina sa drugim frakcijama se svodi na maglovito i automatizovano špartanje trgovačkih vagona i brodova između vaših i njihovih gradova.
Jedini diplomatski zanimljiv momenata jeste uvođenje takozvanih "usluga" - kada protivniku (ili vama) jeste potrebno nešto, ali nema da ponudi ništa zauzvrat, pa daje zalog usluge za budućnost, koja može biti iskorišćena za objavu rata nekoj trećoj državi i slično.
Ne postoji ni neki oblik UN-a.

Grafički igra je jako lepa, sa tamnijom i hladnijm paletom boja, suptilnom upotrebom depth of field efekta, dobro (iako možda malo dosadno) dizajniranim jedinicama i gradovima...
Muzika je prikladna i poput samog vizuelnog identiteta - hladna, čak blago uznemirujuća.

Gotovo sve ranije navedeno se da popraviti, pa makar smo mi navikli da kroz dva prethodna nastavka CIV-a dobijamo polufabrikate koji tek kroz niz ekspanzija i DLC paketa  postaju zaokružene igre, kompleksne i bogate, vredne svog imena. Ne sumanjamo, čak se nadamo da će i Beyond Earth dobiti isti tretman, pošto je u današnjem obliku jedva upotrebljiv.
Ne, ne kažemo, jesmo proveli noć uz njega, jesmo furiozno kliktali "next turn" dugme, ali već pred kraj je to bio mehanički rad u isčekivanju pobede, koja nije dovođena u pitanje i pored nekoliko krupnijih grešaka i propusta. A, sama pobeda... slika, par rečenica i slanje nazad u glavni meni. Mokra krpa u naša otečena, bleda, umorna lica, podočnjake i crvene oči, pokočene noge i leđa. Ni traga od osećaja dostignuća, epskog uspeha, već samo spoznaja jedva efektivno utucanog vremena.
Ne, prosta taksativna, sadržinska sirotinja se da popraviti, ali Civilizatin: Beyond Earth je polupan na jednom sasvim višem nivou - dok je originalni Alfa Kentauri predstavljao (uz vrhunac razvoja same mehanike igranja strateških 4x simulacija) i literarno delo na nivou Herberta i Asimova, a ideološki i filozofski se bavio pitanjima egzistencijalizma, ničeanizma, ekologije, evolucije i niza drugih sada i vazda aktuelnih problema i koncepta čovečanstva, ovde je sve to, ukoliko je uopšte prisutno, prosti gimmick prisutan čisto da oboji i odvoji igru koja je, suštinski, samo površinskim slojem tvrdog sci-fi presvučena "Civilizacija".
Osećaj imerzije tokom partije AC-a je neporecenjiv i dragocen, potpun, ovde jedva da postoji i tokom ranije faze igre, na kraju ostaje samo poražavajuća praznina, ponor kao odavde do Alfa Kentauri sistema.

Oblici umetnosti (ili zabave) koji su od strane javnosti okarakterisani kao infatilni, površni i neozbiljni su osuđeni na večito i uporno dokazivanje suprotnog, na rušenje predrasuda i ne sasvim nezasluženo prikačenih prideva. Baš kao što Sandman, The Dark Knight Returns, Watchmen ili Planetary nisu isto što i bilo koji generički superherojski strip, tako isto nije ni svaki anime "Blič" i "Naruto" i hvala bogovima na tome.

Sam početak Ima, soko ni iru boku-a je tako običan. Autori svesno postavljaju priču na najdosadnijim mogućim temeljima, na najcrnjim klišeima - dečak, nespretan i neposredan, trenira borilačke veštine i prilično je jadan u tome, jede ko svinja, trči ko što muva bez glave leti, priča glasno i generalno je pun energije i pomalo težak za podneti. Desetak minuta neinspirativne anime komedije za decu i sve koji se tako osećaju... i onda sve usprava. Divna scena dva deteta na visokim dimnjacima - pomenutog dečaka i čudnvate devojčice krupnih, plavih očiju. Nešto kasnije, uz malo muke dečak i mi, gledaoci, saznajemo njeno ime - Lala Ru. Opšta emocija i atmosfera se od bezbrižne, lagane i komične menja u bajkovitu i meditativnu... Gledalac je malo zbunjen, početak nije obećavao ništa do trizilionitog anime besmisla, ali sada dva deteta sede na dimnjacima i gledaju zalazak sunca i to traje, traje. Ukoliko bi birali jednu od najdivnijih scena u vaskolikoj istoriji medija - ova bi bila na listi i to pri samom vrhu...


Pojavljuju se neki ljudi, neke čudne mašine i... dečak - inače, ne rekosmo, ime mu je Shu - i Lala Ru bivaju teleportovani na neko drugo mesto, negde daleko - na umirajuću planetu koja je priblizu svoga Sunca, suva, gladna i žedna.
Zašto je sam početak, ta prva epizoda toliko bitan? Pored toga što svesno koristi klišee?
Zbog zločeste podvale autora. Zbog laganog uljukavanja konzumenta. Sama ideja da gledate laganu komediju ili pak bajkovitu storiju o deci i  paralelnim svetovima će vas opustiti, pripremiti na trinaest epizoda laganog eskapizma, zabave i/ili opuštanja. Vaš gard je spušten, vaš um i vaša duša, a ni vaš stomak nije spreman na ono što sledi.
Jer...
Umiruća planeta negde daleko jeste vizija buduće Zemlje. Lagana i očigledna alegoričnost kipi na sve strane. Lala Ru ima čudnotvornu moć - kontrolisanja vode, što na pustinjskom svetu jeste i više od blaga. No, voda osim očigledne dragocenosti za prost biološki opstanak zaraćenih naroda te daleke planete, služi i za pokretanje velikih ratnih brodova. Nije teško ssabrati jedan i jedan. Voda siromašnog sveta osuđenog na propast je nafta nekog drugog, malo, ali samo malo srećnijeg sveta. Blizina i vrelina Sunca - globalno zagrevanje.
Shu i Lala Ru dospevaju na brod ludog, hitlerovskog tiranina i tu počinje da se niže, jedan za drugim, dozirano, postepeno, sve mučniji i mučniji prizori. Na početku toliko suptilno - svega zvuk mačke koja vrišti, preko telefona, u pozadini, pre nego što slušalica bude spuštena. Nekoliko scena kasnije... videćete tu istu mačku. Toliko. I nižu se scene dece koja ubijaju decu, devojčica koje bivaju silovane, mučene... Knedla je u grlu svako malo.

Ovo jeste priča o deci, ali o deci gladnoj i žednoj, sa puškama u rukama, koja ubijaju i nasilno mobilizuju, jer su im mozgovi isprani lažnim obećanjima, jer za bolje i ne znaju, jer su u svm ludilu rata i sami poludeli.
Ovo je pre svega priča o ratu i žrtvama rata - a to su jednako i civili i vojnici, o tome kako oružje menja svest. Ovo je priča o diktaturi, o tome kao je lako manipulisati neinformisanim masama, obmanutim i obespravljenim.
Kako je i sam otpor dikatoru, ukoliko je nasilan i nekompromisan, jalov, nemoguć, jer je samo nasilni odgovor na već uspostavljeno nasilje.

Sve u svemu serija dodiruje nekoliko večno aktuelnih tema uz sve aktuelniju ekološku stranu, obrađivanu i ranije, naravno, od strane čuvenog Mijazakija u anime formatu, ali je bukvalno sve to predstavljeno tako jednostavno, prirodno da bi i deca mogla uhvaitit većinu ili sav smisao viđenog i nakon kraja ostati zamišljena i promenjena, makar malo. Da imam dete od desetak godina, pa i manje, dete sa osnovnim poznavanjem istorije (drugog svetskog rata ili bilo kog rata) ponudio bih mu ovo i znam da bi ga progutalo kao ništa, znam da ja bih.
Ah, pa i sa gotovo trostruko više godina - uživao sam ili bio duboko potresen, sasvim iznenađen, zgranut... ali baš niti jednog trena ravnodušan.. osim tih paklenih, pokvarenih, lažljivih i na posletku zaključujemo - genijalnih prvih deset minuta prve epizode.

Verovatno odmah na početku treba reći da, bez obzira na naslov, nije muzika mrtva. Samo je... mrtva. Na određeni način. Zauvek. 

Zvuk, muzika i bilo kakvo umetničko stvaralaštvo neraskidivi su deo ljudskog bića. Potreba čoveka da stvara nešto što nema praktičnu upotrebu, suštinski ne pomaže teškoj svakodnevnici (koja je teška bila i našim pradavnim precima i nama danas, iako čini se na sasvim drugačije načine) je u najmanju ruku čarobna. Sesti i misliti o prostoj potrebi čoveka, strpljenju i posvećenosti da stvori sliku, skulpturu, knjigu ili kompoziciju i nekada na jednom delu provesti godine ili čak i čitav svoj, jedinstveni i neponovljivi vek može Vas daleko odvesti u metafiziku. 

Ovde ćemo se baviti muzikom.

Jedno od pitanja koje nam se nekako ubrzano nameće jeste da li je ikada u muzici razvoj zapravo bio putem revolucije? Ili je sve to bila logična evolucija? Drugo pitanje jeste da li je muzika ikada bila više od muzike? Da li je muzika ikada mogla biti način života ili život sama? 

Mogla je i bila je.

Drugo... Uglavnom je to logičan proces evolucije, nadgradnje, reakcije na ono aktuelno ili prevaziđeno. Pa, ipak pronalazak električne gitare je u mnogome promenio svet. Duboko verujući da je to uz film, fudbal i internet najviše dostignuće minulog nam veka - ona svakako jeste promenila muziku i to revolucionarno, stvarajući čitavu jednu granu koja je vremenom postala predominantni zvuk ovog sveta. 

Bez želje da detaljišemo i rasplinjavamo se...

Zapravo, nije gitari i rok muzici bilo potrebno previše da bi osvojila i potresla svet. Rani počeci su vezani za američko tlo, jednostavne, zapaljive ritmove i rifove i hitove za igru. Da bi već kroz jednu deceniju svet zahvatila prava muzička revolucija, pokret nezapamćen ikada pre i posle njega. Nije psihodelični rok nastao sam za sebe, ali jeste bio vezivno tkivo i sauntrek za jednu širu priču. Tih poznih šezdesetih svet je bio spreman za promenu - rok je bio tu, televizija, radio spojio je ljude, svi su bili spremni, osim establišmenta. Zato čitav pokret i jeste ostavio traga. Muzička industrija nije bila spremna, nije imala iskustva, nije prokleto znala šta će sa svim tim. Sa Dilanom, Lenonom sa svom tom ekipom. Bilo joj potrebno vreme da shvati, da zloupotrebi, iskoristi i uništi.

Nakon psihodelije došao nam je progresivni rok. To je već završna faza razvoja jednog zvuka, vrhunac žanra.. U bogatstvu, kompeleksnosti predivne muzike lako je uživati. Bile su to simfonije novog doba, period koji rok muzika više nikada neće dostići. 

Kao reakcija (mada je to, naravno, uprošćen pogled) usledio je pank i... pa, pank je umro vrlo brzo. Već tu je industrija zabave znala kako da se ponaša, šta da čini, kako da od bunta i mladalačke energije pravi pare. I to je bio poslednji put da je muzika živela na globalnom nivou. Da je dašak svežeg vazduha značio nešto, da se osetio diljem sveta.

 I nikad više. 

Preskočićemo čitavu jednu deceniju i naći se na početku devedesetih. Na globalnom nivou nova priča. Grandž. No, toliko tunjava, isforsirana, korporativna da boli. Vrišti na sve strane - laž. Hipsteri novog doba puše gluposti, ali kada je sve prošlo, jasna je mizerija čitavog "pokreta" stvorenog u nekoj kancelariji, sa okupljenim kreativnim menadžerima i sličnima. Nakon decenijske dominacije glam roka, bio je potreban oštar zaokret, revolucija. Kada već nema prave, dobra je i isforsirana, projektovana. 

Nešto pre toga na obalama Sjedinjenih Američkih Država pojavljuje se jedan autentični krik mladosti - gangsta rap. Na zapadnoj obali oličen pre svega u N.W.A. pionirima i kasniju u 2Pac-u, na istoku, sa zapaljivim Public Enemy-jem. Kroz devedesete pojaviće se još nekolicina značajnih imena, no iako će rep i čitava hip hop kultura postati globalni fenomen - snaga je prebrzo izgubljena.

I tu dolazimo do centra naše priče. Daleko na drugoj strani okeana, usred stare Evrope, učmale i mrtve, rađa se poslednji autentični krik muzike - black metal. Iako svoje korene može locirati u osamdesetim i velikanima metal muzika kao što su Bathory i Celtic Forst, tek će se takozvani drugi talas norveškog blek metala (baš kao i u slučaju britanskog hevi zvuka deceniju ranije) koji se formira početkom devedesetih godina prošlog veka, zaokružiti u poslednji autentični muzički pokret sa značajem jednakom životu samom ili čak i nečemu višem.
To je muzički žanr, ali i nije muzički žanr. To jeste osnova međusobnih soničnih bliskosti (brzi tempo, balst bitovi, nekonvencionalne strukture pesama, visoke i distorzirane gitare, vrišteći vokali...), ali i isforsiranih različitosti u potrazi za originalnošću i svojim putem. To je scena, ali je istovremeno i najusamljeniji zvuk na svetu. Ideološki to je anti-žanr. To je način života, to su filozofska ubeđenja, pogledi na svet, to je usamljena, mizantropična šetnja kroz trnovitu stazu koja je samo tvoja, najteža, najružnija, najmračnija, ali tvoja. 

Gotovo sva velika imena norveškog metala devedesetih jeste pronašla sopstveni razvojni put sa krajem koji vodi daleko od svih ostalih. Spektrum zvučnih mutacija, devijacija i svojstvenosti od benda do benda je neverovatno širok i uzbudljiv.
Suštinski, iako ne osećamo potrebu da se odričemo ili pravdamo, čitav satanistički imidž i fama koja je postojala oko same scene je momenat mladalačkog bunta, potrebe da se distancira od ostatka sveta, gurne prst u oko i kurcem lupi po čelu. Mladi ljudi odrasli na Ničeu, Krouliju, okultnom, paganskom, a pritisnuti tradicionalnim i strogim protestanstkim stegama, osetili su jak anti-hrišćanski sentiment i potrebu da ga jednostavno pokažu. Prvobitna uniformisanost scene je, pak, u suštini kontradiktorna sa samom ideologijom posebnosti, pa zaista možemo reći da je žanr odrastao tek kada su maske pale.
I da, blek metal je odrastao. Toliko drugačiji, agresivan, za mejnstrim savršeno neupotrebljiv, jeziv i odbojan, imao je vremena da procveta i raznese svoje đavlje seme, da se raširi. Iako su sami prvobitni akteri tek u decenijama što su usledile dostigli sve svoje potencijale, sazreli kao umetnici i redom počeli da pružaju vanvremenska dela blek metal, metala i muzika uopšte, već su kao klinci ostavili neizbrisivi trag, o kojem mi ovde i pišemo.
Nemamo potrebu uopše detaljisati oko sve agresije vezane za početke drugog talasa. Paljenje crkava, ubistva i samoubistva, sve misterije, abrove, dokazane i nedokazane priče. To je tako. Kao što su se američki reperi ubijali, kao što je dobar deo psihodelične scene šezdesetih završio kako je završio, kao što su se pankeri poraspadali od narkotika... To je tako kada je muzika sve, kada je veća od života. Tako i mora biti.

Samo ćemo ukratko nabrojati neke od velikana scene, njihove najznačajnije albume u ranom periodu formiranja čitave priče i njihove dalje razvojne puteve.
Mayhem je još krajem osamdesetih (1987) izdao svoj debi albuim - Deathcrush - koji je imao silovit uticaj na žanr, ali je ipak tek sa De Mysteriis Dom Sathanas zauvek ispisan krvavim slovima u istoriji muzike. Karakterističan zvuk ostao je vezivna crta svih njihovih izdanja, iako suštinski nikada nisu snimili dva ista albuma. ostajući verni večitom potragom za originalnošću. Godinama kasnije snimiće još jedno remek delo - Ordo Ad Chao, spektakl poremećenih umova, makabre i užasa. Ostajući kreativna sila kroz čitavu svoju karijeru.
Prvih par minuta A Blaze In The Northern Sky... tako zvuči revolucija. Pankerska, korovska energija zavijena u krajnji mrak mlade duše kojoj će slavni Darkthrone, uprkos stiliskim promenama, zauvek ostati verni, uvek tera na mlaćenje glavom, urlanje i sve moguće ostale vidove izliva besa.
Satyricon je 1993. izdao svoj dugosvirajući debi - Dark Medievel Times koji pretstavlja saundtrek umobolnog, razigranog i jezivog srednjevekovnog putujućeg cirkusa. Splet izrazito "zujećeg" blek metala i predivnih folk melodija.
Ulver i njihov debi Bergtatt - Et Eeventyr i 5 Capitler je u relativno sličnom ideološkom maniru, iako je sama egzekucija daleko suptilnija, razrađenija. Mada, istina je, album dolazi već relativn kasno u fazi razvoja žanra (1995. godine). Sa nikako sramežljivom pojavom predivnih čistih vokala, lepih melodija isprepletenih sa klasičnijom (ali ne i klasičnom) bm žestinom. Ono u šta će Ulver izrasti tokom godina, o tome je suvišno govoriti.
U svoj toj priči Burzum je drugačiji među drugačijim. Naš Varg je usmaljen i svoj, hodao je atmosferičnijim, zatvorenijim, umetničkijim vizijama. Njegovo nikako savršeno vladanje instrumentima postajalo je abitno pred nemilosrdnom snagom atmosfere njegovih kompozicija. Svojevrsni umetnik modernog doba, ličnost koja bi u prošlosti stajala rame uz rame sa Vagnerom ili Betovenom, sasvim moguće nadvisila ih. Det som engang var, Hvis lyset tar oss i Filosofem čine trilogiju koja je nezaobilazno štivo svakog iskrenog ljubitelja muzike. Sve ono što se izdešavalo, sve ono kroz šta je Varg (zasluženo) prošao osakatilo je i unazadilo njegovu karijeru. No, poslednjih nekoliko godina jeste krajnje diskografski aktivan, čini se hermetičan, autističan i ne posebno inspirativan. 

Thorns možda nije u vreme eksplozije zvuka bio preaktivan diskografski, nije dovoljno ni poživeo. Tek dosta godina kasnije izdaje svoje do sada jedini full-lenght album, koji ponosno stoji na samom vrhu žanrovskog panteona. No, i tih malo demo snimaka sa početka devedesetih jesu suvo zlato. Produkcijsko, rifovsko i vokalno čudo, zaista!
Emperor je čudovište blek metala. I danas razmišljati o tome šta su tada Ihsahn i Samoth stvorili, te davne '94. godine, kao klinci sa nepunih dvadeset godina ostavlja samo mesta čistom divljenju i čuđenju. Iako se čini da je čitav ovaj pregled nepotreban, taj osećaj posebno mori kada je reč o debi albumu ovog benda - In the Nightside Eclipse. Još manje je potrebno pričati da će bend tek u godina što su usledile dostići vrhunac kreativne moći. Još tri albuma su snimljena, svaki ambicionzniji i veći od prethodnog. Dok je Ihsahn i nakon raspada benda ostao motor čitavog metala.
Enslaved je još jedan od bendova koji će tek sa protokom godina sasvim umetnički eksplodirati. Iako su njihovi radovi objavljivani sredinom i krajem devedesetih i više nego zabavni i značajni, vikinškom istorijom inspirisani pre svega, tek ono što će se dešavati nakon smene mileniju je posebno značajno i nešto što će ove norvežane lagano postaviti na sam tron modernog progresivnog zvuka. Savremeni King Crimson!

Tu negde zatvaramo priču. Ubrzo će se pojaviti noviji bendovi, osnovani sredinom devedesetih godina norveški velikani poput Borknagara (možda i omiljeni bm bend autora ovog teksta), Vintersorga, Solefalda, In the Woods... ili Arcturusa koji jeste osnovan nešto ranije, ali do pune afirmacije dolazi u drugoj polovini dekade.

Uporedo će se žanr širiti i nastajati i van granica Norveške. Ne možemo i ne želimo ga na bilo koji način ograničiti na podneblje dotične skandinavske zemlje. U Grčkoj (Rotting Christ u prvom planu), Češkoj, Japanu (suludi, avangardni Sigh), Francuskoj (Blut Aus Nord, npr.) ili Americi nastajaće siloviti bendovi, jednako drugačiji i kreativni. Žanr će godinama postojano evoluirati, mutirati, širiti se.
Naravno i nažalost, bezvrednih kopija će vremenom biti sve više i više. Ljudi nesposobnih da uvide osnosvnu nit žanra, ljudi koji žele da sviraju i stvaraju, ali jednostavno nemaju genij potreban za to. Kao i uvek, priča će biti razvodnjena, zaprljana, ali retki će uvek shvatiti suštinu blek metala, tu večnu potrebu za osamom, iskazivanjem čoveka kroz muziku. I baš kao što bi svaki čovek morao biti drugačiji, tako i njegova muzika (kao ogledalo duše, intelekta i talenta) mora biti drugačija i samo takva ona ima pravo da nosi naziv crnog metala.
Lirički blek metal je isprva stajao jasno nasuprot grandž i alternativ trendovima koji su bili okrenuti unutrašnjim, nižim, introspektivnim temama čovekovih osećanja i svakodnevnice. Tadašnji norveški klinci se bore sa naturalističkim, (anti)teističkim, istorijskim, paganski i duboko filozofskim temamam koje su veće od života, od njih samih. Nije bilo mesta u zvuku samog kosmosa za jednostavne i plačljive, samosažaljive tirade ružnih tinejdžera.

Za kraj, nameće se pitanje zašto više ne postoje ovakvi novi muzički pokreti? Oni u smislu regionalne pojave zaista više neće postojati. svet je brži, informacije putuju brže i bilo kakve mogućnosti za lokalnu i izolovanu scenu gotovo da ne postoje. A, jasno je kao dan da su upravo lokalne scene uvek bile pokretačka sila muzike (rok i uopšte) bez obzira da li pričamo o britanskom panku, detroitskom tehnu, bay area treš metalu ili londonskom dubstepu.
Takođe, čini se sa ove distance, bila je to ipak svesna odluka, inteligentno poimanje aktera same scene, da se ide u krajnji ekstrem, da se samo tako može ostaviti trag, promeniti nešto, zbuniti industrija, društvo i elita. Svaki od tri pokreta koje smo ovde obradili (60s rok, pank i potonji) jesu bili progresivno agresivniji i nakon blek metala jednostavno nije ostalo prostora - ekstremnije nije moglo.

Muzika je živa u svima nama. Muzika i naša nezasita potreba za njom objašnjiva je samo onostranim, božanskim. Muzika nikada neće umreti, ali čini se nikada više za čitavu jednu generaciju neće biti više od života.
Slušajte svoju muziku, volite je, osećaj te je. Ne dozvolite da to bude samo muzika. Može se uz nju i samo igrati, u klubu, na splavu, ali ni igranje ne bi trebalo biti samo igranje...
Nemojte samo živeti.
Krajnja poruka blek metala.